Muhammed Resulullah

četvrtak , 02.06.2011.


(Izvadak iz knjige ’Njihove zablude i laži’ – ’Razotkrivanje nekih lažnih proroka i lažljivih sektanskih učitelja'. brat Vasa – Aurora Aurea)

auroraaurea@gmail.com

Muhammed kao okrutni ratnik i pljačkaš karavanâ

U Al-Qur’an-u se proklamativno priznaje Hebrejska ‘Biblija’, Tanah, odnosno spisi ‘Starog Zaveta’ kao navodna Božija reč. Ako se priznaje ‘Stari Zavet’ za očekivati je da se priznaje i uvažava i esencijalni deo Tanaha – Dekalog, Deset Božijih Zapovesti koje je Gospod dao preko velikog proroka Mojsija. U tom istom Dekalogu stoje Zapovesti: 'Ne trebaš ubiti' (Ti nećes ubiti) i 'Ne trebaš ukrasti', Božije Zapovesti koje je navodni Božiji poslanik Muhammed (E-E/ – Muhammad Abul Kasim ibn Abdalah, 570.-632. g. ne.), osnivač islama ('pokoravanja') duboko negirao i gazio. (A ako neko odbacuje svojim životom temeljne Božije Zapovesti, postavlja se izričito pitanje da li je on iole dostojan da prenosi Božiju reč? Bog nije iznad Svog Zakona, jer je On sam Zakon Života, pa to ne može biti ni jedan čovek. Iznad Božijeg Zakona se uzdiže onaj koji hoće biti Bog, koji daje sebi suvereničke prerogative Boga, kao što su na primer i osioni rimski pontifi radili.

Ako neko čini oružane krađe, pljačke, ko može da ga u tome hrabri, nadahnjuje i vodi? Da li Bog koji kaže "Ne ubij!" i "Ne ukradi!", ili Knez Tame kome ništa nije sveto? Ko je Muhammeda ohrabrivao da se upušta u ratničko-osvajačke i pogromaško-pljačkaske avanture? Nije li njegov hajdučko-bojovnički život repriza onog što je bilo u paganiziranom judaizmu: ubijalo je se, pljačkalo, zatiralo, a onda je se promulgaciono pozivalo na Boga, da On to navodno nalaze i traži, da je to "po Njegovoj volji"?! Kakva je razlika između Muhammedovog džihada, subverzivnog judaizma i krstaštva? – Muhammedovi bogovi koji su tražili da se slavi izmišljeni bog Allah (»Tebe, Allaha, Gospodara svetova, hvalimo, ... « ‘Kuran’, 1:1), vatrom Pakla su pretili onima koji se ne bi odazvali Muhammedovim bojovničkim poduhvatima: »Oni koji su izostali iza Allahova Poslanika veselili su se kod kuća svojih – mrsko im je bilo da se bore na Allahovom putu zalažući imetke svoje i živote svoje, i jedni drugima su govorili: "Ne krećite u boj po vrućini!" Reci: "Džehennemska vatra je još vrelija!" – kad bi oni samo znali!« (9:82)



Islamski prorok Muhammad
(570.-632. g.). Alexander Ross: ‘Pregled svih religija sveta’ (portret, 1683. g.)

Dobro je poznato, o čemu i hadisi i islamski teolozi govore, da je pseudoreformator, trgovac i bojovnik Muhammed nezasito harao i pustošio karavane koji su išli iz Mekke u Siriju i prolazili između obale Crvenog mora i Medine, gde je prebegao u leto 622. god. Zna se da je preduzeo veliki broj ekspanzivnih borbeno-pljačkaških pohoda (gazavat) na 'nevernike', koji su se kasnije prelili u pohode na Bizantiju. Zna se i kako se završava svaki pljačkaški pohod: brutalnom otimačinom i rasporenim utrobama, ubistvima. Za napljačkani plen 'mudri i milostivi' Allah takođe ima 'rešenje': »Pitaju te o plenu. Reci: 'Plen pripada Allahu i Poslaniku'.« (‘Kuran’, 8:1) – No, očigledno je da je se na kraju Allah ipak ‘odricao’ svoga dela plena (petine – cp.: 8:41) u korist nezasitog 'Poslanika'! – Plen je uvek bio presudni motivacini pokretač u razbojničkim i vojno-osvajačkim pohodima: »Allah vam obećava bogat plen koji ćete uzeti, a s ovim je požurio i ruke ljudi je od vas zadržao – da bi to bio poučan primer za vernike i da bi vam na pravi put ukazao.« (48:20; v.: 48.15) – »... A sledbenike Knjige /= Jevreje/, koji su ih pomagali, iz utvrda njihovih je izveo, i strah u srca njihovo ulio, pa ste jedne pobili, a druge kao sužnje uzeli, i dao vam je da nasledite zemlje njihove, i domove njihove, i bogatstva njihova, i zemlju kojom ranije niste hodali; Allah sve može.« (33:26-27) – Nekada se čoveku put kojim ide čini i predstavlja lepim i pravim, no on vodi u Pakao, pogotovo ako njime idu mnogi koji žive samo za ovaj svet i njegova blaga, koji cilju podređuju sredstva da se do njega dođe.

Oko podele opljačkanog plena lako je dolazilo do zavade među samim Muhammedovim jurišnicima: »Kada je Allah podario njegovom poslaniku sve što je posedovalo pleme Havazin, kao plen, on poče to da deli ljudima iz Kurajš plemena, čak i po sto kamila svakom, na šta neki ljudi iz Ansari plemena rekoše Allahovom poslaniku: "Neka Allah oprosti svome poslaniku! On daje Kurajšima zaboravljajući nas, iako sa naših mačeva još kaplje krv /nevernika/." /.../ Allahov poslanik odgovori: "Ja dajem takvim ljudima jer su oni još uvek blizu vremena neverstva".« (Sahih al-Buhari, IV, 375; cp.: 'Kuran', 8. 26) Dakle, pridobijanje plena (koji nije padao s neba već dolazio preko mača koji je prolivao tuđu krv) i vezivanje sledbenika preko njega, bila je i očigledna svrha borbenog pohoda; vera i širenje 'prave' vere od početka je bila samo proklamaciono-zavodnički paravan. Rane muhammedance je zanimao samo plen: novac, tovari blaga, roblje, žene ... I samo borbenim muslimanima Muhammed obećava svoj 'raj' (4:95), ne i onima koji su se ustručavali da isukuju svoje mačeve nad svojim bližnjima. – Onaj ko hoće videti može videti da su savremeni mrežni teroristi iz islamskih redova (uveliko suprostavljeni državnom terorizmu Izraela i Judeo-Amerike) zapravo najverniji sledbenici Muhammeda kome nimalo strano nije bilo da traži i oružano obračunavanje sa ‘nevernicima’. Muhammed, koji je imao i velike državničke ambicije, nije poznavao toleranciju prema neistomišljenicima i oponentima. Sve, koji nisu mislili kao on, slao je u ‘večni pakao’ i pozivao privrženike na nemilosrdno obračunavanje sa njima: »... Ubijajte mnogobošce gde god ih nađete, zarobljavajte ih, opsedajte i na svakom prolazu dočekajte.« (‘Kuran’, 9:5) – »Ako se licemeri, i oni čija su srca bolesna, i oni koji po Medini šire laži, ne okane toga, mi ćemo ti vlast nad njima prepustiti, i oni će samo kratko vreme kao susedi tvoji u njoj ostati, - prokleti neka su! Gde god da se nađu, neka budu uhvaćeni i ubijeni prema Allahovom zakonu koji je vredeo za one koji su bili i nestali! A ti nećeš u Allahovu zakonu izmene naći.« (33:60-62)

Mnogi ajeti Al-Qur’an-a govore o Muhammedovim pljačkama i plenidbama (8:1, 33:5 ...) Tako hroničar Al-Tabari navodi i razlikuje 27 velikih pljačkaško-ratničkih pohoda na Muhammedovu inicijativu i 34 mala pohoda na inicijativu drugih lica, pohoda koji su bili u službi Muhammedovog državničkog, autoritarnog i obrtničkog prestiža. Muhammed nije napadao samo oružane snage suparničkih klanova, već i nenaoružane i miroljubive beduine, uzimao im ono što su sa teškom mukom stekli. Tako Muhammedovi bogovi ovome i njegovim jurišnicima ukazuju i prebacuju povodom jednog pohoda: »... Vi ste više voleli da vam padne šaka ona /skupina/ koja nije bila naoružana, ...« (8:7)

Da bi povećao svoju slavu među beduinskim plemenima, Muhammedu nije teško bilo ni i da stotinama kilometara izvan Medine preduzme neki vojni pohod. Tako je avgusta 626. godine, sa preko hiljadu jurišnika, preduzeo pohod na arapsku oazu Dumat al-Džandal, koja je na severu od Medine udaljena preko 600 kilometara. To je bila svojevrsna priprema za buduće udare na Bizantiju.

No kako Đavo ne miruje, to ni Muhammedu nije davao mira, neprestano je razgorevao njegovu slavoljubivost i srebroljubivost, a to se najbolje postiže preko mača. Već posle nekoliko meseci boravka u Medini, Muhammed je krenuo u pohod protiv karavana iz Mekke. Sami arapski hroničari izveštavaju da je 24. januara 624. godine bio organizovan prvi pljačkaški pohod protiv 'nevernika' Mekke. Pljačke su se pretvarale u bitke, ratničke bojeve sa mnoštvom mrtvih. A Muhammedov inspiratori, koji se ne osvrću na Božiju zapovest ‘Ne ubij!’ njegovim podanicama ‘utešno’ saopštavaju: »Vi njih niste ubijali nego Allah.« (8:17)

Nakon opsade Medine 627. godine, Muhammed kreće da uništi i poslednje jevrejsko pleme u gradu, pleme Banu Kurajza, koje nije želelo da prihvati 'poslanikovu opunomoćenost' i njegov ultimatum. Borbeni glasnik snaga iz Podnebesa je trazio od Jevreja da smesta pređu u njegovu novoustanovljenu sledbu, u protivnom čeka ih pogrom. Kada ih je porobio posle mesec dana opsade i morenja glađu i žeđu, pobio je oko 700 muskaraca, a žene i decu uzeo u ropstvo. – Jednu ženu iz harema, Jevrejku Zajnab, koja je pokušala da ga otruje, odmah je ubio. Razorivši zanatsku strukturu Grada, čiji nosioci su pre svega bili Jevreji, još više je potom ‘prinudio’ sebe i svoje sledbenike da do potrebnih robnih dobara dolaze pljačkama i bojevima.

Dok je pljačkaški grabio tuđa dobra, tuđu imovinu, umesto da je, kao trgovac, stiče poštenim trgovačkim obrtom, ne videći trnje i balvane u vlastitim očima, Muhammed, odnosno njegovi inspiratori iz Podnebesa, donosi sledeću rigoroznu kaznenu odredbu: »Kradljivcima i kradljivici o d s e c i t e ruke njihove; neka im to bude kazna za ono što su učinili i opomena od Allaha!« (‘Kuran’, 5:38) – Bog koji ne dopusta ubijanje i krađu, ne može ni da ubija niti da krade, niti od bilo koga drugog da traži to da čini. Ko čini zlo i opravdava zlo i podstiče na zlo, on je zločinac. I ukoliko se u činjenju zla poziva na Boga, Duha Mira, utoliko će teže i strašnije biti osuđen. Možemo se u svetlu retribucionih zakona zapitati: za zločine i pljačke, koji su dakako bili daleko od neke lične ili kolektivne odbrane i zaštite, za borbene pohode koje je Muhammed poduzeo i izvršio, šta je zaslužio: da mu se odseče ruka ili glava? Zlo koje je i sam obilato činio, pljačke i ubistva, kada bi njega lično pogodila, Muhammed je drakonski kažnjavao, što najbolje pokazuje koliki slepac i bezdušnik je bio. Kada su mu nekolicina došljaka muslimana u Medinu ubila čobanina i ukrali kamile, pošto ih je sustigla i uhvatila njegova potera, naredio je da im se odseku šake i stopala (dakle ne samo jedna ruka, kao što je sledilo lopovima!), da im se usijanim gvožđem oči žigošu, i da se do smrti ostave bez vode kraj Medine, na jedno stenovito mesto – Al-Harra (Al-Buhari, I, 234).

Koliko je se pred Presvetim Ocem Nebeskim duševno opteretio i zasenio zamišljavajući da je glasnik Svetla, te zavodeći silno ljudsko mnoštvo arapskog podneblja, čija fundamentalistička 'pobožnost' se svela na teatralno i uveliko javno i licemersko višekratno dnevno klanjanje, na prazne hadžiluku sa kojih se dolazi krvavih ruku, na žrtveno klanje nedužnih Božijih stvorenja iz životinjskog kraljevstva, na bešenje i kamenovanje nemoćnih žena ‘preljubnica’ vezanih u vreću, na klanjanje crnome kamenu u preuređenom paganskom svetilištu Mekke, dakle na najbedniji paganizam i idolopoklonizam.


Po šerijatskom zakoniki žena preljubnica ili homoseksualka se kamenuje, vezana u vreću ili delimično zakopana u zemlju. (Preuzeto sa FaithFreedom.org) Predislamski Arapi su zakopavali živu žensku decu u pesak, kako bi ih na taj način eliminisali.

I šta je Muhammed postigao ubijajući i terajući jevrejski živalj koji je se uglavnom bavio trgovinom? Grad je ostajao bez zanatlija i bez ekonomske baze egzistencije, a to je Muhammeda i njegovu zaslepljenu svitu saradnika teralo da se još više upušta u pljačke karavana i u ratna osvajanja. Naravno, trebalo je nešto i brojnim ženama pruziti, koje su pre svega tražile da im obezbedi bolju odeću: »O Verovesniče, reci ženama svojim: "Ako želite život na ovome svetu i njegov sjaj, onda se odlučite, daću vam pristojnu otpremu i lepo ću vas otpustiti".« (33:28) Jedna nezasita čulnost povlači drugu čulnost, drugu propast. Apostol Jakov Pravednik, Isusov brat, u svojoj Poslanici ukazuje i poučava: »Otkuda ratovi i otkuda borbe među vama? Ne dolaze li od vasih naslada koje se bore u vasim udovima? Žudite – i nemate, ubijate i zavidite – i ne možete da postignete, borite se i vojujete; nemate zato što ne ištete /dobro/. Vi ištete i ne primate, zato što zlo ištete, - da u svojim slastima potrošite.« (4:1-3) – Nered u Muhammedovoj svesti i nezasita čulnost tražili su zadovoljenje u pljačkaško-osvajačkim pohodima. Naravno, taj nered Muhammed je video samo u drugome; samo protiv drugoga je se trebalo boriti, nikako i protiv vlastitih omamljujućih i pogubnih slabosti: »Kazna za one koji protiv Allaha i Poslanika Njegovog vojuju i koji nered na Zemlji čine jeste: da budu ubijeni, ili razapeti, ili da im se unakrst ruke i noge odseku, ili da se iz zemlje prognaju. To im je poniženje na ovome svetu, a na onome svetu čeka ih patnja velika, ...« (5:33) – Sav teror i sve pljačke, porobljavanja, silovanja, zlostavljanja koje je Muhammedova svita na Allahovom Putu sprovodila, Allah je zdušno blagosiljao: »A sledbenike Knjige, koji su ih pomagali, iz utvrda njihovih je izveo, i strah u srca njihova ulio, pa ste jedne pobili, a druge kao sužnje uzeli, i dao vam je da nasledite zemlje njihove, i domove njihove, i bogatstva njihova, i zemlju kojom pre niste hodali; Allah sve može.« (33:26) – Onima koji bi možda pali u pljačkaško-osvajačkim sukobima, ostali bez zemaljskog plena, obećavan je nebeski plen: bogata seksualno-gurmanska uživanja u raju. Tako su bojovnici, koji nisu razmišljali o spasenju svojih duša, uvek bili ‘na dobitku’.

Iako se u ‘Kuranu’ uči da »u veru nije dozvoljeno silom nagoniti« (2:256), 'poslanik' Muhammed je ipak prisiljavao i ucenjivao pojedince i plemena da prihvate njegov novoustanovljeni islamski kult (koji su tobože negovali i nekadašnji Božiji proroci i poslanici). On je u ime svoje i Allahove vere, učinio najstrašnije zločine. Kad zmije, poput anakonde ili pitona, uhvate i prožderu neki krupniji plen, one posle mesecima predatorski miruju; predator Muhammed nikada nije mirovao otkada je postao Allahov prorok: neprestano je rovario, pljačkao, silovao, zlostavljao, mučio, proganjao, ubijao, ratovao, ... Na mahove je možda i osećao da ga na sve to goni đavolska sila, ali teško obuzet njome, nije mogao i nije hteo da joj se suprostavi: on je verno zavodnički ispunjavao svoj dijabolički nalog, oduživao dug Satani koja mu je davala i obećavala moć, slavu i bogastvo.

Ničim izazvan druge ljude okrutno muči i zlostavlja samo onaj ko ima najdublji pakao u duši. Kada je radi otimačine napao Jevreje u Hajbaru, jednog od jevrejskih starešina mučio je do smrti kako bi mu ovaj otkrio gde je skriveno blago: »Prorok je dao naređenja Zubajru u vezi Kenana, govoreći, "Muči ga sve dok ne iskopaš ono što ima." – Tako da je Zubajr metnuo oganj na Kenanova prsa, uvrćući sa užarenim gvožđem, sve dok Kenan nije bio blizu smrti. Onda ga je Poslanik dao Maslamahu koji mu je odsekao glavu.« (Tabari, VIII, 122) – Muhammed neprestano govori o Paklu, pokazujući time da Pakao već ima u sebi, da se već u njemu muči njegova gordost, pakosnost, osvetoljubivost, ...

Ne samo da je Muhammed proganjao Jevreje u Arabiji (čime je stvorio determinističke korene i ta buduće sukobe semitskih naroda Jevreja i Arapa), već je to činio i sa hrišćanima. Tako je on episkopu hrišćana u Nedžranu – Abu Harisu, uputio sledeće ucenjivačko pismo, koje neodoljivo podseća na ton koji danas koriste kriminalci i reketaši: »Ovo je pismo od Muhammeda, Allahovog poslanika, bišopu Nedžrana. Veličam i slavim Gospodara Ibrahima, Ishaka i Jakuba, i sve vas pozivam da obožavamo Allaha, umesto da obožavamo njegova stvorenja. ... U slučaju da ne prihvatite moj poziv trebate plaćati džiziju islamskoj vladi, na osnovu koje će vaši životi i imovina biti bezbedni i osigurani. Ako odbijete snosićete ozbiljne posledice.« I Hrišćani Nedžrana su prihvatili da plaćaju danak Muhammedovoj vlasti, koja je na sve moguće načine nastojala da dođe do novca i plena. – Samo davanjem danka i glavarine pod islamskom vlašću skupine drugih vera su nekako mogle opstati: »Kada prođu sveti meseci, ubijajte mnogobošce gde god ih nađete, zarobljavajte ih, opsedajte i na svakom prolazu dočekujte! Pa ako se pokaju i budu molitvu obavljali i zekat davali, ostavite ih na miru, jer Allah zaista prašta i samilostan je.« (9:5) - »Borite se protiv onih kojima je data Knjiga, a koji ne vjeruju ni u Allaha ni u onaj svijet, ne smatraju zabranjenim ono što Allah i njegov Poslanik zabranjuju i ne ispovedaju istinsku veru – sve dok ne daju glavarinu poslušno i smerno.« (9:29) Začuđujuće je Muhammedovo slepilo, težina koprene koju mu je Mammon stavio pred oči, da je se on stalno pozivao na nekakvu Allahovu veru (koju je zloupotrebljavao za svoje niske ciljeve), a u srcu razmišljao samo o novcu i materijalnom bogaćenju, do koga je dolazio ne birajući mnogo sredstva za to. Taj ambis između misli ('srca'), reči i dela pokazuje da se čovek već nalazi u paklenom Ambisu.

Karavanske pljačke i borbena obračunavanja sa jevrejsko-'neverničkim' plemenima, Muhammeda i njegove sledbenike su vojno i ideološki pripremili za šira obračunavanja. 'Nevernik' je bio svaki onaj ko ne prihvata iskrivljen Muhammedov pogled na Boga, i nevernika je sledio mač: »Kada se u borbi s nevjernicima sretnete po šijama ih udarajte sve dok ih ne oslabite, a onda ih vežite, i posle, ili ih velikodušno sužanjstva oslobodite ili otkupninu zahtevajte, sve dok borba ne prestane. Tako učinite! Da Allah hoće, on bi im se osvetio, ali on želi da vas iskuša jedne pomoću drugih. On neće poništiti dela onih koji na Allahovu putu poginu.« (47:4) – »O vi /muslimani/ koji verujete! Borite se protiv onih nevernika koji su vam blizu, i neka u vama nađu grubost ...« (9:123) - U islamskom džihadu nestala je Crkva u Africi, velika Manihejska crkva koja je se prostirala čak do Kine (gde je i islam dopreo), monofisiti i nestorijanci su marginalizovani, mnogim hrišćanima Sirije je nametnut islam ... – Islam kao vera i ideologija se nije širio misionarsko-apostolskim putem, kao što je to bilo u ranome hrišćanstvu, već od prvog trena isključivo obmanom, pretnjom, nasiljem i mačem. Posle Muhammeda, san o utopiji zvanoj svetski halifat (hilafet), muslimanske vojske je ekspanzivno okrenuo prema Persiji i Bizantiji. Hrišćansku Siriju (638. g. ne.) i Palestinu su relativno lako zauzeli. U hrišćanski Egipat su ušli bez otpora, i spalili veliku Aleksandrijsku biblioteku. Osvajanje Persije su okončali do 652. g. ne. Kartaginu, središte severno-afričkih rimskih oblasti, zauzeli su 697. g. ne. Na Apeninskom poluostrvu muslimani su 711. g. ne. uništili državu Zapadnih Gota, i stvorili svoju državu sa sedištem u Kordovi, na čijem čelu se nalazi poseban halifa. Arabljanski halifa je inače najpre imao imperijalnu prestonicu u Mekki, zatim u Damasku (koji su zauzeli 635. g. ne.), pa u Bagdadu, nakon što su osvojili Persiju. Godine 717. i 718. ne. napali su i prestonicu Bizantije, Konstantinopol, ali su tek mnogo kasnije uspeli da osvoje. Kad su Arapi izgubili moć da mačem šire islam barjak su preuzeli Turci. Pred Beč su došli 1529. godine. Hronike beleže brojna turska zverstva koja su tada učinili: silovanje žena do smrti, rasporivanje trudnih žena i nabijanje 'neverničke' dece na kolac. Užasavajuće nabijanje na kolac, preuzeto od Persijanaca, Osmanlije su, inače', široko praktikovali, što pokazuje svu strahotu bezakonja i ludila koje donosi Muhammedova porobljivačka ideologija. Pred kraj XIX stoleća i u Prvom svetskom ratu Osmanlije i Mladoturci izvršili su strahovit genocid nad Jermenima. Da nije bilo Muhammeda i njegove džihad-ideologije, ti pogromi i mnoga osvajačka pustošenja, koja su donela bezbrojna zla, ne bi se ni desila. I danas na dalekom Istoku (Kina, Indija) muslimanski terorizam i separatizam buja i povlači mnoge krvave sukobe. I dan-danas u islamskom Bangladešu se susreće običaj da muslimani nakon molitvenog petka, hvataju prvog hindusa na kojeg naiđu, odvode ga u džamiju i tu brutalno prebijaju palicama. To li je religioznost koja Muhammedovim sledbenicima donosi "mir" i "ljubav" u srcu.


Iz Muhammedovog pustošnog života vidimo zašto mora da postoji i Konačni Sud, Strašni Sud. Jer na Zadnjem Sudu duša će odgovarati i za ono što je se desilo posle njenog zadnjeg utelovljenja, a što ima uzroke u ranijim utelovljenjima dotične duše. Tako će i Muhammed odgovarati pred Bogom za sve laži i zla koja su proizišla iz njegovog učenja. Naravno, odgovaraće i oni koji su slepo, ropski prihvatili i širili Muhammedove herese i obmane. Svako prema svome udelu u Zlu i Laži.

Zašto su mnogi verovali Muhammedu i zašto mu i danas (2009. g.) poklanjaju slepo poverenje kao ‘Božijem proroku’? Zato što gledaju samo na reči, ne i na (zakonska) dela, zato što nemaju meru istinitosti za reči i dela.

Muhammedov pustošni život jako dobro pokazuje u koje strahote vodi arijansko odbacivanje Hrista Isusa kao Gospoda i Boga. Oni koji se nisu potrudili da upoznaju Istinu i da žive Istinu i Milosrđe, njih je i Gospod morao ostaviti njihovim zabludama, da bi na gorkim plodovima slepačkog života osetili kuda vodi bezakonje i uzdizanje nad Bogom. Koja razliku u životu nalazimo kod najvećeg Božijeg Proroka, Isusa Hrista, za koga se kaže da je živeo ni »trsku stuč5nu n5 pr5l>mivši i žiž0k tinj0Xući n5 ug0sivši« ('Matej', 12:20), i Muhammeda koji je svoju sektu i svoju ekspanzivnu državu, suštu suprotnost od Božije Države, napravio na nepreglednom nasilju i krvoproliću!

Muhammedove laži danas slepački slede stotine miliona ljudi. Veliki deo njih zapravo nikada nije ni imao priliku da osim islama čuje neku drugu reč o Bogu.


Sudhajm i 'Janičarove uspomene' o Muhammedovom profetstvu

Pogledajmo jedan izvadak iz knjige 'Putovanja po svetoj zemlji' od Rudolfa Sudhajma (nemačkog pisca iz 14. stoleca). navodi na zaključak da je paganizirano i otpalo hrišćanstvo proizvelo i muhamedansku heresu: »Godine 620. Satana je među Saracene posejao heresu muhamedanstva i zato se Ismailovi potomci ne zovu vise Saraceni nego muhamedanci, po nekom proroku Muhammedu koji ih je zaveo. A da je Muhammed uspeo da na krivi put zavede Saracene kriv je neki duhovnik benediktinskog reda Sergije /Kalačedo/. Ovaj duhovnik /.../, da bi se osvetio rimskom papi, nasao je nekog arabljanskog neznalicu Muhameda i nagovorio ga da se izdaje za proroka. Da lakoverna masa poveruje novom proroku Sergije je glađu izvezbao jednog goluba koji bi svakog dana, kada bi se svetina okupljala oko Muhameda, doletao na njegovo desno rame i uhu kljunom tražio zrna žita koja bi Muhammed pre toga stavio. Tada bi duhovnik Sergije počeo svetu da priča kako je Muhamed Božiji prorok kome Bog šalje anđela u obliku goluba da mu saopsti Svoje želje i zapovesti. Ova lukava spletka /.../ prenela je po celom svetu glas o Muhamedu i sa svih strana su hrlili ljudi da ga vide i da mu se poklone.«

Golub je bio sveta životinja i u babilonskom kultu boginje Ištar, a i u predstavama Sergeja Kalačeda, autora ‘Tajne hronike’. Obracanja starih Slovena bogu Suvrogu, versko-preipremna pranja i klanjanja imaju interesantne sličnosti sa obraćanjima muslimana njihovom bogu Allahu.

U dva poljska rukopisa, prerade iz XVII stoleća, susrećemo delo 'Janičaove uspomene ili Turska hronika' (napisano krajem XV stoleća) od poturčenog Srbina, janičara Konstantina Mihailovića iz Ostrovice u Srbiji. Autor, koji je se nakon izbavljenja iz turskih ruku nastanio u Poljskoj, prenosi nam u ovom delu na poljskom jeziku i predanje o Muhammedu koje je čuo kod jednog jermenskog patrijarha, dok je stanovao u Carigradu kraj Sulimonastira 1610. g. U dodatku na drugo poglavlje, u rukopisu J, se tako iznosi: »Ovaj/ patrijarh/ je pričao da postoji jedan monastir na jednoj gori u arapskoj zemlji svetoga Basilija, gde je otac ovoga Muhammeda bio monastirski podanik, i posluživao je onako kako mu je naređivano. S vremenom kako je Muhammed odrastao, već ga je zastupao u posluživanju i pasao je monastirske kamile. Šetajući se jedanput, starešina onoga monastira opazio je nad zaspalim Muhammedom nekakvu poveću senku, mada je dan bio vreo i bilo je sunce. Posmatrao je to čak nekoliko puta, i to ne više sam, već su i druga braća videla, smatrajući da je to imalo da bude nešto zlo, jer je u to vreme bio nikakav i šugave glave, čega i sada ima mnogo među Turcima. Doveli su ga do toga, obećavajući mu da ga oslobode monastirske službe kao i njegova oca, da im da pismenu potvrdu na sebe, da kasnije, ma u kakvoj sreći bio, neće propustiti da im čini dobročinstvo. Dopustio je Muhammed, ali kako nije umeo da piše, upitao je kako bi to trebalo da se uradi. Naredili su mu tada da zamoči celu ruku u mastilo, dobro i lepo napravljeno (koje tamo ne prave tako kao ovde), i da stavi na belu hartiju umesto privilegije, što on učini. - Mnogo tamošnjih ljudi tvrdi da taj pečat postoji sve dosad u riznici turskih careva, sačuvana kao Muhammedova svetinja i često se prepiru Jermeni i Grci. Jer Jermeni sebi pripisuju ovaj pečat, a oni (drugi) opet sebi, jer obe strane imaju sigurne dokaze. Grčki kaluđeri kalaguri ne daju nikakve dacije, a Jermeni ni na koji način ne pristaju da prodadu.
Muhammed je dakle kod Turaka veliki prorok i izaslanik božji i tako veruju da je bog u sedmom nebu na nekakvoj tablici davno bio označio, najpre da će stvoriti čoveka, zatim da će na svet poslati Isusa velikog proroka, zatim da je u poslednje vreme imao da pošalje Muhammeda svoga poslednjeg izaslanika. Kad vide Lucifer (kojega zovu Iblis), kojem je jedinom bilo slobodno da boravi u onim palatama sedmoga neba, ponesen zavišću, do kakvog je dostojanstva imao da dođe stvoreni čovek, dogovorivši se s nekim drugovima svojim, počeše se protiviti volji božjoj, zbog čega gospod bog rasrđen naredi anđelima da ga sa svima drugovima njegovim zbace s neba, odakle je sedam godina leteo do zemlje, a sedam godina ispod zemlje, a onda se sedam godina molio pod zemljom da bi mu bog dopustio da iziđe nad zemlju. Šta je potom radio ima o tome velika knjiga, u kojoj ima tako mnogo čudnih bajki, da se čovek mora smejati i čuditi kako mnogo uzimaju iz 'Svetoga Pisanija' za svoje bajke svoga ludačkoga 'Al-Kurana'.«

Po islamskom predanju Muhammed je rano izgubio oca Abdullaha, jednog od deset sinova Abdul Muttaliba, a odgajao ga je stric Abu Taliba. Nedugo posle venčanja sa Aminom, kćerkom Vehabovom, Abdullah je se zaputio u Siriju sa jednim trgovačkim karavanom, ostavljajući u Mekki trudnu ženu. Mesec dana posle odlaska, zaostaje bolestan u Jatribu (Medini) i tu umire. Njegova sluškinja Umme Ejmanu postaje dojilja njegovom sinu, a ded Abdul Muttalib mu daje ime Muhammed. No navedeno jermensko predanje ukazuje nešto sasvim drugo: da je Muhammed dugo u mladosti živeo sa ocem (Abdullahom) u arapskom hrišćanskom monastiru i radio tu kao poslužitelj i pastir. To delom može objasniti Muhammedovu "upućenost" u neke domene hrišćanske misli.

‘Poslednji’ prorok i njegova ‘čudesa’



Izvorno i autentično hrišćanstvo je religija i kult Otkrivenja: to znači da su njegovi proroci i učitelji došli iz Neba, bili pokrenuti i vođeni iz Neba, doneli reč iz Neba, Reč koja vodi u Nebo, Živome i Istinitome Bogu. Hristova Crkva je utemeljena na ljudima Neba, Božijim ljudima; tako Spasitelj, ukazuje prvome Apostolu Simonu, Steni izvađenoj iz Velike Stene: »Blažen si, Simone, sine Jonin, jer ti to ne otkri telo i krv, nego Otac moj koji je na Nebesima. I ja ti kažem da si Petar, i na toj Steni sazidaću Crkvu Svoju, i vrata Hadova neće je nadvladati.« ('Matej', 16:17-18)

Crkvu, dakle, može da gradi, uzdiže i reformiše samo prorok i Duh proroštva: »... Ko prorokuje – uzdiže Crkvu.« ('Korinćanima', I, 14:3, v.: 14:22) Crkvu ne mogu da vode ljudi bez duhovnih darova, koji nisu izabrani Božiji proroci i učitelji. Kada su u Hristovoj Crkvi vođstvo preuzeli ljudi bez Duha proroštva i lažni harismatici, ona je se i paganizirala, i od svetog bratstva postala kruta i otuđena institucija.

Mnoge hrišćanske sekte i herese, sluteći autoritetni značaj profetstva i ne želeći ništa novo da nauče, obnarodovale su da su njihovi osnivači bili i 'poslednji Božiji proroci': to su manihejci učinili sa Manijem, muhamedanci sa Muhamedom, mormoni sa Džozefom Smitom. Takva utaborenost ukazuje i na strah od proboja neugodne istine. Iz takvih tabora će doći oni koji će i huliti na Duha Svetoga, odbacujući Njegove zvučnike. Druge sekte, osnovane od takođe lažnih proroka i lažnih učitelja, kao što su adventisti, manje-više otvoreni su da prihvataju kojekakve 'proroke'; naravno, pošto ne umeju da razlikuju duhove, jer i sami čisto i sveto ne žive i ne mole za Istinu, to i prihvataju i uzdižu samo lažne proroke.

Već mnogo Eona Zemlja je poprište velike borbe Dobra i Zla. Stara Zmija, otkada je se survala na Zemlju, nastojala je da Zemlju zadrži kao svoje uporište u borbi protiv Boga i Neba. I za tu borbu joj je trebala energija, energiju koju je crpela od zavedenih ljudi, svojih žrtvi i pomagača. Da bi protiv Boga vodila sveobuhvatniju borbu, Stara Zmija i njena Hijerarhija Laži i Zla, u utelovljenje je slala sebi podređene duše, svoje duhove. Tako su se na Zemlji pojavljivali veliki zavodnici, veliki lažni proroci i učitelji poput mnogih 'gnostika' i heresijarha. U teškim i previrućim vremenima Svoju decu na Zemlji Gospod nije ostavljao bez zaštite i vođstva: slao je i podizao je proroke, pojačavao zračenje Svoga Duha prema ljudima koji čeznu za Istinom, koji ne žele da ih niko zavodi i nikog da zavode, koji su želeli da žive u Bogu i za Boga Istinitog. Tako su se na Zemlji pojavili mnogi Božiji proroci i učitelji, često kao pratnja utelovljenog Logosa Božijeg. Oni su delovali i prenosili svetu reč među mnoge narod, plemena, rodove i jezike. U Izraelu, gde je se Sveti Jedan po poslednji put utelovio, Nebo je poslalo i podiglo najveći broj profeta; zato se i za stari Izrael kaže da je izabrani Božiji narod. Izrael je imao i najače svete redove: terapeute, nazarene i esene, nosioce istinskog nazirejstva. No Izrael je bio i najveći progonitelj Božijih proroka, i krivotvoritelj njihovih zapisa. I ta nakostrešenost na Nebo tokom stoleća nije ostajala bez kazne.

Mnoge protestanske sekte demagoški i dobošarski najavljuju kraj ovoga i ovakvog sveta, najavljuju veliku i konačnu borbu između Dobra i Zla, sinova Svetla i sinova Tame, borbu koju patmosko 'Otkrivenje' naziva Harmageddon. Vreme pred kraj staroga sveta, sveta Stare Zmije, Gospod najavljuje kao preteško vreme. Zar bi u tom previrućem vremenu Gospod svoju decu gladnu Istine i Pravednosti ostavio bez Svoje podrške i svoga vođstva preko Duha proroštva?! Protestanski sadukeji i licemeri umišljavaju da će im njihovo 'nepogrešivo' tumačenje mnogo puta redigovanih biblijskih spisa omogućiti da se u potpunosti efektivno suprostave lažnim prorocima, čiju poplavu Hrist Istiniti potvrđuje i najavljuje: »Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u ovčijem ruhu, a iznutra su grabljivi vuci. Po plodovima njihovim poznaćete ih. Zar se grožđe bere s trnja ili smokve sa čkalja? Tako svako dobro drvo rađa dobre plodove, a rđavo drvo donosi rđave plodove. Ne može dobro drvo doneti rđave plodove, niti rđavo drvo doneti dobre plodove. Svako drvo, koje ne rađa dobra ploda, odseca se i u vatru baca.« ('Matej', 7:15-19) – »... Pojaviće se mnogi lažni proroci i zavešće mnoge; i zbog mnogog bezakonja ohladneće ljubav mnogih.« (24:11-12) – Nema uspešnog suprostavljanja lažnim prorocima bez Božijih proroka i bez proročkog Duha, bez žive Božije reči, živog vođstva.

U 'Otkrivenju po Jovanu', za Babilon Veliki, himeričko-novodopsku Crkvu Otpadiju koja će se podići u vremenu Posletka. iznosi se: »... I u njemu se nađe krv proroka, i svetih, i svih koji su zaklani na zemlji.« (18:24) Ako će i u vreme Babilona Pustošnog biti ubijani i progonjeni Božiji proroci, znači da će oni i tada zamašno delovati. Babilon Veliki se opija krvlju svetih svedoka i proroka (17:6), on proliva krv Božijih proroka: »Jer oni proliše krv svetih i proroka.« (16:6) Nad propašću Babilona Velikog raduju se svi Božiji služitelji: »Veselite se nad njim, nebo i vi sveti, i vi apostoli, i vi proroci, jer vas Bog osveti na njemu.« (18:20)

Patmosko 'Otkrivenje', najavljujući pustošenje glasnika Tame, ukazuje i na dejstvo Božijih glasnika koji će široko delovati. Ono govori o delovanju, tokom 3,5 godine, koliko će i Zver vladati Planetom, dva Božija proroka Preobraženja, koji će nastupiti u preobražiteljskom Mojsijevom i Ilijinom Duhu: »I daću dvojici Svojih svedoka pa će u odelu za žalost prorokovati hiljadu dvesta i šezdeset dana. Ovi su dve masline i dva svećnjaka što stoje pred Gospodom zemlje. I ako ko hoće da im naudi, vatra izlazi iz njihovih usta i proždire njihove neprijatelje. I ako ko zaželi da im naudi, mora ovako da bude ubijen. Ovi imaju vlast da zatvore nebo, da ne pada kiša u dane njihovog prorokovanja, i imaju vlast nad vodama, da ih pretvaraju u krv, i da udare zemlju svakom nedaćom, koliko god puta zažele.« (11:3-6)

Prahrišćansko Bratstvo činilo je nekih 120 duša ('Dela', 1:12): 12 Apostola, 36 njihovih pratilaca (Proroci, Pastiri i Evangelisti) i 72 Učenika. Svome svetome Bratstvu Gospod Ljubavi, Bog proročkih duhova, najavio je da će opet, u vremenu Posletka, vremenu najveće Borbe, morati biti rođeni, i uzeti udela u završnoj pobedi nad Tamom. Jer oni predstavljaju predodređene duše koje stoje u Božijem Nalogu, koje su se zavetovale da će do kraja služiti Svetlu i boriti se protiv Tame: »Tada će vas predati na muke i ubijaće vas, i svi narodi će vas mrzeti zbog moga imena.« ('Matej', 24:9). – Veliki Božiji Apostoli i Proci u vremenu Kraja i moćnog probijanja Svetlosti Hristovog Doba, objaviće novome Izraelu, na dvanaest plemena Božijeg Izraela koji će doći iz svih naroda, plemena, rodova i jezika, Zakon Spasenja, koji je i Sud za neposlušne duše: »A Isus im reče: zaista vam kažem da ćete vi, koji pođoste za mnom, u Novome Svetu, kada Sin Čovečiji sedne na Presto Slave Svoje, i sami sesti na dvanaest Prestola i suditi nad dvanaest plemena Izraelovih.« ('Matej', 19:28) – Apostolu i proroku Jovanu Duh Hristov najavljuje da opet mora nastupiti kao Božija truba: »Treba ponovo da prorokuješ o mnogim narodima, i plemenima, i jezicima, i kraljevima.« ('Otkrivenje', 10:11)

U proročkom 'Otkrivenju po Jovanu' Hristovo Bratstvo Posletka se slika kao Žena obučena u Sunce, u sjajnu Pravednost: »I pokaza se veliki znak na nebu: Žena obučena u sunce, i mesec pod njenim nogama, a na glavi joj venac od dvanaest zvezda, i beše trudna i vikaše od porođajnih bolova i muka. I pokaza se drugi znak na nebu, i vidi: velika aždaja, crvena kao vatra, sa sedam glava i deset rogova, a na njenim glavama sedam kruna, i njen rep povuče trećinu nebeskih zvezda, te ih baci na zemlju. I aždaja je stajala pred Ženom koja je imala da rodi, da joj proždere Dete – kad rodi. I rodi muško Dete, Sina, koji će svima narodima biti pastir sa gvozdenom palicom. I njeno dete bi uzeto k Bogu i njegovom Prestolu. A žena uteče u pustinju gde je imala mesto koje joj je Bog pripremio, da je onde hrane hiljadu dvesta i šezdeset dana.« (12:1-6) – Od velikih Božijih apostola i Proroka, u vremenu Posletka, duhovno se rađa Novi Izrael, dvanaest plemena Novog Izraela, 144.000 sinova i kćeri Svetla, podignutih iz mnogih naroda, koji će biti jedno sa Hrist-Božijim Duhom. Među 144.000 novih Izraelaca dakako će biti i mnogo manjih proroka i manjih učitelja, koji će delovati u lokalnim crkvama, koji će stajati pod sedam Snaga Duha Svetoga.

Mnoge nazovi crkve, zato što nemaju duhovne darove, između ostalih i proročki, obznanjuju da su duhovni darovi bili samo u ranoj Jerusalimskoj crkvi, i da su se oni morali ugasiti. Da li je to baš tako?! Pritom se oni pozivaju na ukaz apostola Pavla koji navodno ukazuje na nestanak duhovnih darova: »Ljubav ne prestaje nikada. Ako je dar proroštva – biće okončan, ako je dar jezika – prestaće, ako je znanje – nestaće. Jer /sada/ delimično saznajemo i delimično prorokujemo; kada pak dođe ono savršeno, prestaće ono delimično. Kad sam bio dete, govorio sam kao dete, mislio sam kao dete, zaključivao sam kao dete. A kad sam postao čovek, prestao sam s detinjarijama. Jer sad gledamo kao pomoću ogledala – u zagonetki, a Onda ćemo licem u lice. Sada saznajem delimično, a onda ću saznati potpuno, kao što sam i sam potpuno poznat. Sada pak ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; a ljubav je među njima najveća.« ('Korinćanima', I, 13:8-13) – Ko hoće videti, može da vidi, kako apostol Pavle ukazuje da će nekadašnje delimično prorokovanje prestati, a doći će vreme savršenog prorokovanja i savršene spoznaje. Upravo će to biti vreme Posletka, kada će Gospod podići najveći broj Svojih proroka, i najveće Svoje proroke.

U sunitskoj islamskoj telogiji Muhammed se uzima kao poslednji Božiji prorok i poslanik – verovesnik (Al-Qur’an, 33:40). I u oko 150 hadisa (a trideset od njih se nalazi u ‘pouzdanim’ zbirkama hadisa poznatim kao Kutub-i-sitta) se iznosi da je Muhammed poslednji Alahov verovesnik. Danas, nekih 13,5 stoleća posle Muhammeda, data tvrdnja se mnogo jasnije može videti kao bizarna i besmislena, jer Svoje proroke će Gospod na kraju staroga sveta, u vremenu velikih nevolja i iskušenja, itekako opet trebati podignuti

Indijski Mongol Mirza Gulam Ahmed Kadijanij (1835.-1908. g. ne.), iz čijeg učenja su nastale islamsko-mondijalističke sekte ahmedije i kadijanije, proglasio je sebe poslednjim Allahovim poslanikom i najvećim čudotvorcem; u svojoj knjizi ‘Hakika-tul-Vahj’ (na 148. stranici) on iznosi: »U ovom Ummetu Allah je stvorio Mesiju superiornijeg Isau. Kad bi on /Isus/ bio živ danas, ne bi mogao činiti ovo što ja činim. Čudesa koja ja činim ne bi se mogla naći kod njega.«

Ako se pogleda ‘Knjiga proroka Joila’ i patmoska ‘Apokalipsa’, jasno se da zaključiti da će Gospod Ljubavi na kraju staroga sveta, pred svoj Slavni Dolazak, podići mnoge proroke, kao što će i Satana podići svoje glasnike. Jer gde su velike nevolje i velika iskušenja – tu je i velika Božija pomoć. I u samom Al-Qur’anu se, u suri Al-Istra ukazuje (od strane onostranih inspiratora iz Podnebesa): »Mi nijedan narod nismo kaznili dok poslanika nismo poslali.« (Ajet 15) – A druge strane najavljuju se kazne za mnoge narode pred Smak sveta. Pa kako će te narode Allah 'kazniti'; a neće im poslati proroka koji će ih opomenuti i ukazati im na Put Svetla, jer nijednog navodno više 'nema' posle Muhammeda?!

Da bi neki čovek bio i pokazao se kao Božiji prorok, bio pozvan za trubu Najvišeg Neba, on mora doći sa Neba noseći predodređenost, sveti nalog u duši, nalog služenja u Poduhvatu Spasenja. Takav čovek mora požrtvovano i čisto da živi, da bi bio i na Zemlji izabran za Božijeg miljenika. Da li bludnici i razbojnici mogu biti Božiji proroci? Ko ne živi čisto i sveto on nikada ne može biti Božiji harismatik, prorok, iscelitelj, videlac, ... Ponajmanje neki pljačkaš i ubica. Da razbojnici mogu biti proroci, onda bi Bog onu dvojicu razapetih na Golgoti pored Isusa za to podigao.

Čovek može da greši, i on greši, i dok živi u dubokom grehu Bog ga nikada neće koristiti kao Svoju rukavicu i Svoju trubu na zemlji. Muhammed je od početka do kraja grešio, umro je u grehu i sa grehom. Isus je svaga živeo bezgrešno, i zato je mogao čak i mrtve da vraća u zemaljski život: »Zatim Isus ode u grad zvani Nain, a s njim su išli njegovi učenici i mnogo naroda. A kad se približio gradskim vratima, gle, iznosili su mrtvaca, jedinca sina njegove majke koja je bila udovica, i s njom je bilo mnogo sveta iz grada. A kada je Gospod vide, sažali se na nju i reče joj: "Ne plači". – Tada priđe, dotače mrtvački sanduk, nosioci pak stadoše, i reče: "Mladiću, tebi govorim, ustani". – I mrtvac sede, te poče da govori, i dade ga njegovoj majci. A strah je obuzeo sve, pa su slavili Boga govoreći: "Veliki prorok se pojavio među nama", i: "Bog je posetio svoj narod." – I raširi se ovaj glas o njemu po svoj Judeji i po svoj okolini.« (‘Luka’, 7:11-17)

Muslimanske apologete opravdavaju Muhammedova ubijanja i pustinjska divljanja izgovorom da su i starozavetni Božiji proroci, na primer Mojsije i Mojsijev naslednik Jošua sin Nunov, ubijali i pozivali na ubijanja i osvajanja. Mojsiju se pripisuju navodne pogromaške reči kako postupiti sa midjanskim zarobljenicima: »Svu mušku decu pobijte! A ubijte i svaku ženu koja je poznala muškarca! A sve mlade devojke koje nisu poznale muškarca ostavite na životu za se.« ('Brojevi', 31:17-18) – Isti zloduh koji je inspirisao redaktore mojsijevskih spisa, inspirisao je u Arabiji i Muhammeda. – I kvazihronološka 'Knjiga Jošue/Isusa Nunova’ nema gotovo ništa zajedničkog sa prorokom Jošuom; ona je jedna literalna grozota, izmišljotina kasnijih stoleća, a takve izmišljotine judejskih sveštenika i pisara i samog Gospoda predstavlja Ubicom i Zatornikom. Bog kaze 'Ne ubij!' Ako On to kaze, to je univerzalna zapovest, i zapovest za sve, pa i za Njega Samog, jer niko nije iznad Zakona i Kosmičkog Reda. Da sam Gospod ne poštuje Svoj Zakon, On to ne bi mogao ni od nas da traži. Ni Isus Hrist se nije stavio iznad istinskog Očevog Zakona koji je dat Mojsiju i Prorocima, već je dosao da ga osvetli u svome izvornom obliku, nadogradi i da ga uzorno ispuni; i On svagda poziva da se vrše Božije Zapovesti, jer samo vernost Zakonu čoveka prosvetljuje, umudruje i spašava. Nijedan Božiji prorok i pomazanik nikada nije nemilosrdno i zatornički ubijao, jer Bog ne pomazuje i ne nadahnjuje ubice, već one koji čuvaju, i spasavaju, i poštuju život koji je On dao i koji održava. Dakle, tekstovi koji su Mojsija, Jošuu, Iliju, Jeliseja, Davida,... predstavljali serijskim i nezasitim ubicama imaginacioni i promulgacioni produkt su ostrašćenih i opsednutih duša koji su se uvek borili protiv proroka i čiste Božije reci, koji su Tamu predstavljali kao ‘Svetlo’ i Svetlo kao ‘Tamu’, koji su bili instrumenti lažnog Svetlonoše, Krvnika ljudskog. Dobar deo starozavetnih spisa (u obliku kakve ih imamo danas) redigovao je i diktirao je, i inspirisao je, kao i ‘Kuran’ isti (zlo)duh! Zato se i može reći: džihad ideologija koja sanja o svetskom halifatu, militantni i paganizirani judaizam, i pogromaško krstaštvo su jedno pred Bogom, jedna ista gadost podignuta protiv Duha Lubavi i Harmonije. Kada se zlo hoće opravdati pozivanjem na Božije Ime, kao što je to činio Muhammed, krstaši i inkvizitori, te brojni znani i neznani judejski starozavetni pisari i sveštenici zarobljeni u predstave o krvnim žrtvama, onda je to nešto najstrašnije: sušta hula na Duha Svetoga, ... Zato i ‘Kuran’ u biti predstavlja zbirku grozomornih satanskih stihova! I ono sto u njima prividno odgovara istini, nije (sušta) istina, jer nije od Istinitog i ne nosi svetlost Istine.

Kako se čisto i sveto živi, to je najbolje pokazao Bogočovek Isus Hrist, Apostoli i poapostolski hrišćani. Koga su oni ubili, opljačkali, poharali, ...? Božije ispovednike i svedoke su proganjali i raspinjali suludi rimski imperatori, bacali su ih pred zveri, palili ih kao buktinje, i oni se ipak nisu odricali Hristovog Imena i Hristove Žrtve, sve su časno podneli, bez i pomisli da se oružano svete ili da, nedaj Bože, isteruju oružjem neku svoju pravdu. (A opet, Božiji Zakon im daje pravo da kada ne mogu drugačije, i oružanom silom zaštite slabe i nemoćne.) Znali su za zakon retribucije: ko mač potegne, od mača će stradati. Proslavljajući Boga svojim trpljenjem, pustili su da se njihovi neprijatelji vlastitim bezakonjem razotkriju, svežu i porobe.

Po kuranskim izmišljotinama, Isus je navodno najavio dolazak Muhammeda kao slavnog ‘Božijeg proroka’: »O sinovi Izraelovi, ja sam vam Allahov poslanik da vam potvrdim pre mene objavljeni Tevrat, i da vam donesem radosnu vest o poslaniku čije je ime Ahmad, koji će poslije mene doći.« (61:6)

Svi veliki Božiji proroci unapred su najavljeni. Isusa Hrista najavili su mnogi starozavetni proroci, a Jovan Preteča je Ga potvrdio kao Božijeg Pomazanika i Miljenika. Gospoda je prorekao i Mojsije, najavio je dolazak Božijeg Izabranika u Izraelu: »Proroka kao što sam ja, iz tvoje sredine, od tvoje braće, podignuće ti Jehova, Bog tvoj: njega slušajte!« ('Ponovljeni Zakon', 18:15) Prvomučenik Stefan ukazuje da se te Mojsijeve reči nedvosmisleno odnose na Isusa Hrista, koga je tvrdokorni jevrejski narod odbacio: »Ovoga Mojsija, koga su se odrekli rekavši: "Ko je tebe postavio za gospodara i sudiju”, njega je Bog preko Anđela, koji mu se javio u kupini, poslao za Gospodara i Izbavitelja. On ih izvede učinivši čuda i čudne znake u zemlji egipatskoj, i u Crvenom moru, i u pustinji četrdeset godina. To je Mojsije koji je rekao sinovima Izraelovim: "Bog će vam podići Proroka iz vaše braće kao što je podigao mene". To je Onaj koji je u zboru u pustinji bio s Anđelom, Koji Mu je govorio na Sinajskoj gori, i s očevima našim; On je primio žive reči da ih vama da.« ('Dela', 7:35-38) – Sličnost o kojoj se govori aludira na duhovnu proročku veličinu. I Mojsije i Isus su veliki Božiji proroci u Izraelu. Pre Stefana i sam veliki apostol Petar je u Solomonovom Tremu ukazao da se u Izraelu, Hrist, kao najavljeni prorok od Mojsija, treba prihvatiti i poslušati: »... Bog je na taj način ispunio što je unapred javio ustima svih proroka: da će njegov Hristos postradati. Pokajte se stoga i obratite se, da vam se izbrišu gresi, da bi od Gospoda došla vremena odmaranja, te da pošalje Isusa Hrista koji vam je unapred određen, Koga treba Nebo da primi do vremena kada će se uspostaviti sve što je Bog od davnih vremena rekao ustima Svojih svetih proroka. Mojsije je, naime, rekao: "Gospod Bog podići će vam od vaše braće proroka, kao što je podigao mene; njega poslušajte u svemu što god vam kaže. A svaka duša, koja ne posluša toga Proroka, biće istrebljena iz naroda". Ove dane nagovestili su i svi proroci od Samuela i dalje, koliko god ih je govorilo. Vi ste sinovi Prorokâ i Saveza koji je Bog sklopio sa vašim ocima govoreći Avraamu: "U tvom potomstvu biće blagosloveni svi narodi na zemlji". Bog je prvo vama podigao Svoga Slugu i poslao ga da vam donese blagoslov, time što će svakog od vas odvratiti od zlih dela vaših.« ('3:18-26)

Pred svoju smrt, Paul Ricaut (umro 1700. godine), plodni engleski spisatelj i diplomata, koji je odlično poznavao prilike u Turskoj carevini (u kojoj je proveo 24 godine), objavio je veliko delo koje razmatra istoriju Turske od 1679. do 1699. g. ne. (The History of the Turks ...). Mnoge podatke o islamu Ricaut je dobio u Konstantinopolu od poturčenog Poljaka Alberta Robovskog, koji je u Turskoj već proveo 19 godina. On podrobno piše o mnogim sektama u islamu, pa pored ostalog i o bosanskim bogumilima koji su uveliko prešli na islam, koji žive kao vojnici na krajinama Ugarske i Bosne, te koriste evanđelje na slovenskom jeziku i nastoje da čitaju ‘Kuran’ na arapskom jeziku, nazivajući ih Poturima (Potures). Tako Paul Ricaut za njih iznosi i da veruju da je Muhammed onaj Duh Sveti čiji dolazak je Isus najavio Svojim Apostolima i Učenicima, a da je spuštanje Duha Svetog na Pedesetnicu bio anticipacioni obraz i simbol, odnosno predznak pojave Muhammeda (knj. II, pogl. 12, prg. 6), a time i opravdavaju svoj prelazak na islam. – U Evanđelju se Duh Sveti jasno prikazuje kao impersonalni Bog, Život, Najviša Sila, i velika je besmislica da se On vezuje za pojavu Muhammeda, koji je se predstavljao 'samo' Božijim poslanikom, ne i Bogom u telu. Kod nekih gnostika slična zabluda je takođe provejavala: naime verovali su daje Hrist Isus samo jedna manifestacija Božanstva, a da sledi dolazak novog Božijeg poslanika.

Bosanski Poturi su evanđeljski helenski termin Paraklet-os ('branitelj', 'posrednik', 'utešitelj') tumačili tako da on navodno znači isto što i Ahmad (od arapskog korena HMD: 'mnogo hvaljen', 'najslavniji'), a imena ’Ahmad i Muhammad su po značenju istovetna. U osnovi cele nakaradn lingvalne konstrukcije stoji nerazlikovanje fonetski sličnih helenskih reči. Naime u grčkom ho parákltos znači 'utešitelj' a periklytoós 'slavan'. Ono što znači parakletos Poturi su projektovali na periklitos, i to povezali s imenom ’Ahmad i Muhammad. Tako se ukorenila jedna besmislica koje se i danas mnogi muslimani naivno i koprcavo apologetski drže. (Oni još 'tumače' kako je reč 'Duh Sveti' (u ‘Jovan’, 14:16-17) – u arapskom: rahmetulil alemin, dodata tek kasnije posle reči 'tešitelj', koja navodno ukazuje na Muhammeda. Isus ne ukazuje na 'nekog' ko dolazi od Boga, već na Silu koja ishodi iz Boga Oca i u obilju dolazi ljudima, vernima. Izloženo 'tumačenje’ neomanihejaca bogumila je verovatno još starije, i potiče od nekadašnjih pavlikijana koji su od XI stoleća prelazili na islam u Maloj Aziji.

U Muhammedovoj Knjizi, odnosno Knjizi njegovih poklonika, stoji da je njihov bog pored ostalih, u ovome svetu kao poslanika (i proroka) imao i Adama: »Posle ga je gospodar njegov izabranikom učinio, pa mu oprostio i na pravi put ga uputio.« (20:122) Zanimljivo ...! Ako je Adam, po starozavetnom predanju bio prvi čovek, kome je on to proricao i prenosio volju Allaha? Pred kojim narodima i rodovima i plemenima je istupio kao 'Božiji prorok' i upozoravao ih na Kijametski dan – 'skori smak sveta' (jer proroci i poslanici dolaze 'samo' pred velike nedaće)? Kakav je to ‘izabranik’ i ‘poslanik’ koji je zbog svoga greha isteran iz Raja, Edena? I koju Knjigu je Adam kao prorok doneo i objavio?

Oslanjajući se na narodna predanja koja su veličala makedonskog osvajača Aleksandra Velikog (čiju majku je po legendi oplodio ovnoglavi bog Amon), koga naziva Du al-Qarnajn – ‘Dvorogi’, a tako ga i drevni novčići prikazuju) Muhammed je čak i ovog homoseksualnog mnogobožački nastrojenog pogromaša (koji mu je u osvajačko-borbenim pretenzijama, ratničkom širenju ‘prave’ vere, bio vrlo sličan) proglasio Allahovim prorokom; tako sura ‘Pećina’ opisuje kako Aleksandar idući sa vojskom prema Istoku vidi gde Sunce (koje noću ‘miruje’ ispod Allahov presto) zalazi u mutan izvor (- očigledno je da Muhammed zemlju doživljava kao ravnu ploču – 79:30), a tamošnjem življu preti da će biti kažnjeni ako ostanu mnogobošci; potom ide na Zapad do naroda nad kojim Sunce izlazi; potom čini zaštitničko čudo nepoznatome narodu: između planina podiže gvozdeni zid kako bi ga zaštitio od najezde naroda Goga i Magoga: »Kad stiže imeđu dve planine, nađe ispred njih narod koji je jedva govor razumevao. "O Zulkarnejne," – rekoše oni – "Jedžudž i Medžudž čine nered po Zemlji, pa hoćeš li da između nas i njih zid podigneš, mi ćemo te nagraditi." – "Bolje je ono što mi je gospodar moj dao" – reče on. "Nego, samo vi pomozite meni što više možete, i ja ću između vas i njih zid podići. Donesite mi velike komade gvožđa!" I kad on izravna dve strane brda, reče: "Duvajte!" – A kad ga usija, reče: "Donesite mi rastopljen bakar da ga zalijem." – I tako oni nisu mogli ni da pređu niti su ga mogli prokopati.« (18:93-97) – Priča o ovom Aleksandrovom 'čudu' izvedena je iz znamenitog 'Romana o Aleksandru', koji je opet baziran na 'Delima Aleksandrovim' od Kalistena (druga polovina IV st. se.), koji je pratio Aleksandra Velikog u njegovom pohodu na Istok: »Opet Aleksandar zazva boga. I usliši gospod bog njegovu molitvu i zapovedi dvama bregovima kojima je ime Dojke severa, i primakoše se jedan drugome sve do udaljenosti dvanaest lakata. I načini Aleksandar bakrena vrata, i namaza ih asinhitom, da ako bi hteli otovriti vrata gvožđem ne uzmognu; ili ako bi hteli razvaliti vatrom, odmah bi vatra utrnula. /.../ Jer ti prokleti, gnusni i najgadniji narodi služe se svim zlim magijama.« – I na kraju svoga pohoda, po kuranskoj reči, Aleksandar veliča samog Allaha: »"Ovo je blagodat gospodara moga!" – reče on. "A kada se pretnja gospodara moga ispuni, on će ga sa zemljom sravniti, a pretnja gospodara moga će se, sigurno, ispuniti".« (18:98) – Verujući u kuranske nebuloze halifa Omar je čak poslao i ljude da 'pronađu' Aleksandrov zid!

Muhammed uvodi, za povest i drevne hagiografije, sasvim nepoznate proroke, kao što su Idris (tobože 'Enoh') Hud i Salih. Prorok Samuel se pominje na takav način, da ukazuje na nepoznavanje njegovog imena (2:246-248).

Muhammedu se iznosi da je Đavo ranijim prorocima u reči ubacivao svoje laži: »Pre tebe mi nijednog poslanika i verovjesnika nismo poslali, a da Šejtan nije, kad bi on što kazivao, u kazivanje njegovo nešto ubacio; Allah bi ono što bi Šejtan ubacio uklonio, a zatim bi reči Svoje učvrstio, Allah sve zna i mudar je, da bi ono što je Šejtan ubacio učinio iskušenjem za one čija su srca bolesna i za one čija su svirepa, a nevernici su, zaista, u beskrajnoj neslozi, i da bi oni koji su znanjem obdareni spoznali da je ‘Kuran’ istina od Gospodara tvoga, pa u njega poverovali i da mu srca njihova budu sklona. A Allah će vernike, doista, na pravi put izvesti.« (22:52-54) – Kada Bog ispuni Svojim Duhom i počne govori kroz svoga proroka, to dakako nikakva demonska sila ne može omesti i izvitoperiti. No ono što je prorok, Božiji čovek objavio i zapisao, to satansko može izmeniti, prekriti i sakriti. To je i ono uvek radilo i često uspevalo. Muhammed, govoreći i drugim prorocima 'podloženim' satanskom uticaju, zapravo govori o sebi.

Muhammed, koji je spojio arapsko mnogoboštvo, arijansko hrišćanstvo i midraško-legendarni judaizam i napravio "izvornu" Avrahamovu veru, nekad se predstavlja i kao prorok-reformator. Koju istinsku reformu je on preduzeo i ostvario? Je li ukinuo mnogobožačko žrtvovanje životinja? Je li ukinuo uzimanje ljudi u ropstvo? Je li ukinuo mnogoženstvo? Je li ukinuo rogobatno pokrivanje žena kao kod pagana (33:33)? Sklonio je nekoliko mnogobožačkih idola, na račun svoga idola i paganskog boga Allaha; poboljšao je samo neznatno nasledna prava žene (čije svedočenje, po 'Kuranu', nije po snazi jednako muškom: 2:282) i zauzeo se da se novorođena deca manje ubijaju, jer je računao da će ekspanzivnom džihadu trebati meso za borbu. Svaki prorok se poznaje po svojim plodovima.

Gospod Ljubavi, Hrist Otkupitelj, upućuje judejce na pouzdanost čudesa koja je pokazao: »Ako ne verujete u Mene, verujte bar u čuda.« ('Jovan', 10:38)

Bog nevernom ljudskom rodu ne nameće Svoja čudesa, On ih ne daje kada ih podozrivi ljudi ucenjivački traže, On ne daje čuda radi njih samih, već da bi njima potvrdio i osvedočio Svoje poslanike pred onima koji hoće i mogu da poveruju i budu verni, čija srca je dotaknula reč iz Istine.

Kao što postoje lažni i istinski proroci, tako postoje i lažna i istinska čudesa. Istinska čudesa osvedočavaju moć Istinskog Boga, lažna su tu da zavedu neutemeljene duše željne senzacija i pompe, koje neće da najpre vide univerzalna Božija čudesa iskazana kroz sliku stvaranja. Sam Hrist upozorava na lažna čudesa lažnih mesija Posletka koji će pokušati da zavedu i same Božije izabranike ('Matej', 24:24). Pavle ukazuje na pojavu Velikog Bezakonika čije će delovanje biti praćeno »čudnim znacima, i lažnim čudesima.« ('Solunjanima', II, 2:9)

Božija čudesa, Božija znamenja, darovi Duha Svetoga pokazuju Njegovu svemoćnost, Njegovu Slavu, potvrđuju istinitost Božijih proroka koje je ispunjavao i nadahnjivao i vodio Duh Božiji. Naravno, nijedno čudo Božiji prorok ne čini sam iz sebe, već uvek po Božijoj volji i Božijom Snagom: »I pre tebe smo poslanike slali, i žene i porod im davali. I nijedan poslanik nije donio nijedno čudo sobom, već Allahovom voljom.« ('Kuran', 14:38)

Svi veliki Božiji proroci osvedočili su darove primljene od Boga kroz čudesa. Mojsije izvodi brojna čudesa Božijom Silom, pored ostalog pretvara štap u zmiju ('Izlazak', 4:2-4). Prorok Elisej materijalizuje ulje u sudovima ('Kraljevi', 2:4-7) – Svi apostoli pokazuju čudotvornu moć, o čemu 'Dela Apostolska' svedoče. Ipak, čudesima je najviše Boga proslavio Hrist Gospod: On najpre pretvara vodu u neopojno vino, oživljava mnoge mrtve (pored ostalog i Lazara iz Betanije koji je čak 4 dana ležao u grobu), On hoda po vodi, materijalizuje hleb za hiljade ljudi, čudesno se sklanja od svojih gonitelja, isteruje demone iz opsednutih, leči bolesne i gubave, i na kraju čak i Vaskrsava iz Hada i groba.

I sam Al-Qur’an priznaje Isusova čuda, neka čak i izmišljena, kao ono gde Isus navodno (kao dete) pravi vrapca od zemlje, što je epizoda preuzeta iz apokrifnog 'Evanđelja Detinjstva': »Donosim vam dokaz od gospodara vašeg: napraviću vam od ilovače nešto poput ptice i dunućuu nju, i biće, voljom Allahovom, prava ptica. I isceliću slepa od rođenja, i gubava, i oživljavaću mrtve, voljom Allahovom, i kazivaću vam šta jedete i šta u domovima svojim gomilate; to će, uistinu, biti dokaz za vas, ako pravi vernici budete.« (3:49) Naravno i evanđeoske redakcije pripisuju Isusu izmišljena čuda, kao ono s navodnim proklinjanjem smokve koja nije prevremeno donela plodove. Ako je je, po 'Kuranu', Isus mogao iz nežive tvari, ilovače, da napravi živo biće, pticu, koja je to onda ludost na delu da se se odbacuje Njegovo Boštvo, kad stvaranje novoga života pripada samo Božijoj Moći? – »Oni kojima se vi, pored Allaha, klanjate ne mogu nikako ni mušicu stvoriti, makar se radi nje sakupili.« (22:73)

Koje čudo je 'prorok' Muhammed za svoga života pokazao, izveo, da bi njime potkrepio reči koje su dolazile preko njega? Nijedno! To najbolje potvrđuje da nijedan Božiji dar nije imao. – U Njegovo vreme Allah je navodno izveo jedno čudo: Mesec je raspolutio, kao znak Posletka: »Bliži se Čas /Suda/ i Mesec se raspolutio!« (54:1) – No, i dan danas Mesec stoji u jednom komadu, i Jevreji prema njemu formiraju svoj kalendar. I nijedan drugi spis, osim 'Kurana', ne svedoči o jednom takvom kataklizmičkom kosmičkom dešavanju.

Da li je Muhammeda, kao 'pravednika', Gospod vazneo u Nebo, kao što je vaznesen Patrijarh Enoh ili prorok Ilija. Nipošto.

I prost živalj Arabije znao je i slutio je da velikog Božijeg proroka-učitelja treba da prate čudesni znaci: »Oni, čak, govore: "To su samo smušeni snovi; on ga izmišlja; on je pesnik; neka nam donese kakvo čudo kao i nekadašnji poslanici"!« (21:5)

Muhammed je bio na velikoj muci pred zahtevima svetine da im pokaže neko čudo kako bi u njega poverovala: »... I govore: "Nećemo ti verovati sve dok nam iz zemlje živu vodu ne izvedeš; ili dok ne budeš imao vrt od palmi i loze, pa da kroz njega odasvud reke provedeš; ili dok na nas nebo u parčadima ne oboriš, kao što tvrdiš; ili dok Allaha i meleke kao jamce ne dovedeš; ili dok ne budeš imao kuću od zlata, ili dok se na nebo ne uspneš; a nećemo verovati ni da si se uspeo sve dok nam ne doneseš Knjigu da je čitamo".« (17:90-93)

Kuranski izgovor za odsustvo istinskih znamenja nalazi se u pretpostavci da bi ona bila izlišna zbog nespremnosti naroda za njih: »A da ne šaljemo čuda, zadržava nas samo to što drevni narodi nisu u njih poverovali.« (17:59)

Muhammed je morao stalno da ponavlja da njegovo somnambulsko 'profetsko poslanstvo' po pitanju čudesa predstavlja izuzetak: »... I govore: "Zašto mu od gospodara njegova nisu neka čuda poslana?" – Reci: "Čuda su jedino u Allaha, a ja samo jasno opominjem."« (29:50)

Pošto ne nalaze u 'Kuranu' opisano nijedno Muhammedovo čudo, muslimanske apologete utešno i gromopucatelno izjavljuju da je najveće »čudo« (mudžiza) njihovog proroka samo primanje 'Kurana'. Kurana sa sijaset suprostavljenosti, plagijata, besmislica i smejurija! Takva "čuda" poput ‘Kurana’ danas u sinkretičkom Pokretu za Novo Doba (The New Age Movement) postoje na hiljade, ... Sve same objave u kome govore razni bogovi i bogčići, odnosno demoni i satanizirane duše raznog ranga ... Po muslimanima ispada da se Istina i čudo međusobno suprostavljaju; no Istina i istinska čudesa samo se međusobno dopunjuju i potvrđuju. Onaj ko veruje u Istinu veruje i u istinska čudesa. Onaj ko živi sa haosom u duši, kroz njega svetu ne može doći nijedno čudesno znamenje, niti on može videti dubine Božijih čudesa.

Niko no ne vodi podvižnički i zakonit život, ne može biti ispunjen Duhom, od Koga dolaze sva istinska znamenja. Mnogi Arabljani su se sablažnjavali slušajući Muhammeda kako se izdaje za proroka, i gledajući ga kako posvetovljeno živi: »Šta je ovom ’poslaniku’, on hranu uzima i po trgovima hoda; trebao mu se jedan melek poslati da zajedno sa njim opominje.« (25:7) – Ljudi bistra oka Muhammedovim sledbenicima su jasno ukazivali da su se našli na vrlo pogrešan put: »Vi samo začarana čoveka slijedite!« (25:8)

Religija bez misticizma, kontemplativnog i meditativnog života je laž. Takav religijski kult bez misticizma i asketike nametao je i prezentovao je Muhammed, čija su čula (time i um) bila zarobljena samo blještavilom i ugođajima ovoga sveta. Kasnije su sufiji preuzeli neke mističarske elemente i poglede od hrišćanskih podvižnika i manihejaca, i dali izvesnu kvazimističnu dimenziju islamu, kako bi nekako zaveli i pridobili i duše sa višim aspiracijama. U šta je se danas survao i sufizam, najbolje vidimo na primeru Rumijevog Mevlevskog derviškog reda: fakirizam i plesni teatar. Tako se u poljskoj hronici (preradi iz XVII stoleća) 'Janičarske uspomene' ukazuje da je Sultan Murat Drugi bio derviš, pa se za ove islamske turske redovnike iznosi i sledeće: »Ovih pravila oni imaju četiri, a svako pravilo ima svoje naročite praznoverice i gluposti. Jer jedni idu bosi, bez pantalona, u iskrpljenim mantijama, s visokim i pljosnatim kapama od abajlije, uokvirenim unakrst nečim zelenim. Na mantijama su skutovi isto tako zeleno opšiveni; ni u ceremonijama se ne slažu s drugima. Drugo pravilo je što priplodne udove zatvaraju u nekakvo gvožđe ili pak mesing, zavetuju se da budu čisti i poštuju i druge ceremonije različite od drugih. Treće pravilo je što kose puštaju, ništa ne govore, ili retko, zabavljaju se frulama, svirajući na njima žalosne melodije, ljude zabavljaju, snove tumače, izmišljajući govore razne pesme i održavaju isto tako neke ceremonije kaluđerske od drugih različite. Svako od ovih pravila ima svog pretka, kojega spominju s poštovanjem, u izvesno vreme obilaze njihove grobove. Ovaj red, u kojem je car bio u Ikoniji, ima starešinu i k njemu odlaze i zovu ga hazret-i-mevlana, a sami se po njegovom imenu nazivaju mevleniler; ovi su tu postavljeni napred i oni održavaju sama, to jest morenje tela skakanjem, vrtenjem, potskakivanjem, hukanjem, da čak ponekad padaju i onesvešćuju se; dešava se da i umiru, a ko na toj ceremoniji umre, smatraju ga za svetitelja i s velikom ceremonijom ga sahranjuju, dotičući se njegova tela; potom pohađaju njegov grob. Među ženama ima takođe takav red; imaju isto tako starešinu, koja njih isto tako ima; radi molitava se skupljaju kod nje, a ona im pripoveda, a sve slušaju, onda isto tako obavljaju sama, to jest zamaraju se na isti način kao i drugi, ali je malo među njima takvih koje bi baš iz verskog žara tamo išle, već jedna radi druge, jer su tako zaljubljene jedna u drugu, da muškarac nikad ne može tako zavoleti kao one među sobom, tako da do ludila dolaze; mnogo se izlažu opasnosti jedna za drugu, a svaka od ovih koja ume da se zahvali, odbacujući vremenom ovo, čoveka se hvata, i tako kao što su muškarci Sodomljani, tako su i žene. Takva su pravila u Turskoj.«

Islamski kultni život je potpuno profanisan: od pranja vodom koja čiste samo telo do licemernih javnih molitvi, koje je Isus osudio: »I kada se molite, ne budite kao licemeri; jer oni rado mole stojeći u sinagogama i na raskršćima, da se pokažu ljudima; uistinu vam kažem: primili su platu svoju. A ti kada se moliš, uđi u svoju odaju, zatvori vrata i pomoli Ocu svome u tajnosti; i Otac tvoj koji gleda u tajnosti ispuniće ti.« (‘Matej’, 6:5-6)



Muhammedovo ‘uzdizanje’ u nebo na konju Buraku


Kako svaki težak greh, i pored dijaboličko-'zaštitničkih' intervencija iz Hada, na kraju donosi bolest i ispaštanje, to je i Muhammed krajem maja 632. godine počeo da se žali na jake glavobolje. Epilepsija je napredovala a i ranije davanje otrova u jagnjeće meso od strane jedne Jevrejke su učinili svoje. I on je umro trinaestog dana rebiul-evvela jedanaeste hidžretske godine, odnosno 8. juna 632. godine; sahranjen je blizu kuće svoje najmlađe žene Aiše. Predaja i narodne fantazije su kasnije izmislile da je ovaj na belom konju uzašao na Nebo, Ahiret ... U 'Božanstvenoj komediji' Dante to 'nebo' vidi u Podzemlju (‘Pakao’, pevanje XXVIII, 31-63), među onima koji su ga i odatle nadahnjivali! Inače, u vremenu kad je umirao Muhammed, u Arabiji su se pojavila još tri lažna proroka: U Jemami – Musejleme ibn Habib, Kezzab, u Nedždu – Tulejh ibn Huvejlid, u Jemenu – Esved al-Ansi. No protiv Muhammedovog borbenog kulta, koji je već stekao brojne sledbenike, nisu imali veću šansu za šire zavođenje narodnih masa. – Kada je u jednom predgrađu Medine, pre Muhammedovog pohoda na Tabuk 9. godine po hidžri, ‘prorok’ Abu Amir (koji je kasnije umro u Siriji) sagradio bogomolju, Muhammed je naredio svojim ljudima da je sruše (‘Kuran’, 9:107).

Kada je Muhammed umro, njegovi sledbenici su bar tada očekivali da se desi neko čudo sa njim. Znamo da su Božiji proroci Enoh, Ilija i Mojsije još za života preobraženi i vazneseni u Nebo. Isus je čak i Svoje mrtvo telo preobrazio, uzdigao iz truležnosti. Muhammedov naslednik Omar je čak svima, koji kažu da je ‘Prorok’ umro, pretio ubistvom; smatrao je da je Muhammed, poput Mojsija, samo na 40 dana otišao kod Boga. Muhammedov tast, Abu Bakr, priveo je sve realnosti, podsetivši ih kuranskim rečima da i ‘prorok’ Muhammed mora da oseti žalac smrti: »Muhammed je samo poslanik, a i pre njega je bilo poslanika. Ako bi on umro ili ubijen bio, zar biste se stopama svojim vratili?« (3:144) – »Ti ćeš, zacelo, umreti, a i oni će, takođe, pomreti, i posle, na Sudnjem danu, pred gospodarom svojim ćete se jedan s drugim prepirati.« (39:30-31) – Inače, čuvari Muhammedovog groba, bar od XII stoleća, bili su prevashodno evnusi, muhanaturi.

Blaz Paskal lepo ocrtava Muhammedovu ‘harismatičnost’. »Svaki čovek može da učini što je učinio Muhammed; jer on nije činio čuda, nije bio predskazan; ni jedan čovek ne može da učini što je učinio Isus Hristos.« ('Misli', 600)

Islamska propaganda, koju prihvataju čak i neki ‘hrišćani’, protura tezu da su zahvaljujući ‘proroku’ Muhammedu i islamu, Arapi doživeli naučni i kulturno-umetnički procvat. Taj srednjovekovni ‘procvat’ dakako nije došao preko kultivacije nazadnjačkog Muhammedovog učenja, već samo zahvaljujući oživljavanju helenskog klasicizma (prevođenjima Platona, Aristotela, Hipokrata, Galena, Plotina) i preuzimanju bizantijskih gledišta. Da su Arapi i muslimani verno i odano sledili Muhammedovo nazadnjaštvo, da nisu uspeli da naprave nešto razvodnjeniji islam, danasi ih možda i ne bi bilo: izginuli bi svi u ratovima i džihadima za utopiju zvanu vaseljenska halifatska imperija. Tek su moderni islamski ekstremisti i teroristi oživeli istinski i izvorni islam.

‘Prorok’ Muhammed obnavlja krvne žrtve



Jedna od najgroznijih obrednih ustanova koja je došla preko Muhammedovih inspiratora iz Podnebesa jeste obnavljanje starozavetnih i paganskih krvnih žrtvi u svetkovini Kurban-bajram. Dok Hrist Isus obnavlja i ustanovljuje čistu beskrvnu (miomirisnu i euharistionu) žrtvu, Muhammed, koji sebe vidi kao ‘ključara Raja’ i velikog proroka koji dolazi posle Isusa, obnavlja paganske krvne žrtve. I posle skoro 2.000 godina pošto je Gospod Ljubavi, Hrist Iskupitelj, ukazao i otkrio da Njegovom Presvetom Ocu Nebeskom nisu potrebne i nisu mile krvne žrtve, lažni hrišćani, te judejci i muslimani još uvek za svoje svetkovine, pozivajući se na 'Božije Ime', prinose krvne žrtve Satani i svome bogu-trbuhu. Tobožnji hrišćani sramote Isusa Hrista, Duha Života koji je se rodio u pećini-štali među životinjama, masovno koljući i jedući životinje za Uskrs i Božić, judejci-Samarićani za Pashu prave pokolj jagnjadi, a sledbenici Muhammeda, koji je po mnogo čemu prigrabio stare judejske običaje, prave pomor među Božijom decom iz životinjskog sveta za vreme svog praznika koji zovu Kurban-bajram.

U Al-Qur’an-u se uči da je Bog navodno za sve narode namenio klanje kurbana: »Mi smo svakom narodu odredili mesto gde će klati kurbane i spominjati Božije ime nad četvoronožnim životinjama kojima smo vas opskrbili.« (22:34; uporedi to s 'Malahija', 1:11) – Narod hrišćana poapostolske Crkve nije poznavao nikakvu krvnu žrtvu, već samo sveti prinos od hleba, vina i tamjana.

Kurban-bajram stoji direktno na liniji krvavih paganskih, neznabožačkih običaja koji su slavili pale bogove, demone. Da bi zadobili milost kamenih bogova, idola, predislamski Arapi su klali i prinosili žrtveno životinje: kamile, goveda, ovce i koze. Meso od žrtvenih obreda potom se delilo njegovim učesnicima koljačkog obreda. Ne samo životinje, već i vlastitu decu su žrtvovali, pogotovo ako su imali mnogo muške dece. Svojim bogovima, koje je kasnije Muhammed oživeo i personifikovao u Allahu, žensku decu su žrtveno zakopavali. O tome podrobno izveštava značajni arapski istorik s kraja VIII i početka IX stoleća Hišam al-Kalbi u ‘Knjizi o idolima’. Pred svakim idolom, odnosno zloduhom, čiju naslonost su hteli zadobiti, ritualno su klali i prinosili životinje. Koliko su više žrtvovali Tami, toliko ih je ona dublje zavodila. Hišam iznosi još: »Tako su mnogim idolopoklonicima njihovi idoli predstavili lepim ubijanje vlastite dece, da ih /tako/ unište i da im njihovu veru izmene.« – U Al-Qur’an-u se po tom pitanju čini blagi iskorak pa se zabranjuje ubijanje vlastite dece iz straha od siromaštva.

Koje životinje kao 'kurban' služe: goveče, ovca i kamila, bez većih fizičkih mana. Kako se kolje kurban? Nedužna životinja se povali na levu stranu, okrene se po mogućnosti prema Kibli, svežu joj se tri ili četiri noge, i nožem joj se preseku dve glavne krve žile te dušnik i grkljan. Pre neposrednog klanja izgovori se bar (a po mogućstvu i nešto više): "U ime Allaha (a) Allah je najveći" – "Bismillahi Allahu ekber." Ako se klanju ne spomene Allahovo ime kurban je nevažeći. ‘Kuran’ i inače zabranjuje da se jede ‘dopušteno’ meso koje je dobiveno bez spominjanja Allahovog imena pri klanju nedužne životinje (6:121). Postavlja se pitanje kako će onaj koji dobija i kupuje dato meso znati i biti siguran da je tako i postupeno s njim?! Kada čovek čini greh pozivajući se na Božije Ime, utoliko je veći i strašniji njegov greh.

Po muslimanskom verovanju za one koji žive u mestima gde se klanja bajram namaz kurban vredi samo ako nastupi nakon obavljenog namaza i traje sve do pred zalazak sunca na treći dan Bajrama. Muhammed je učio: »Ko zakolje kurban pre nego se klanja namaz, to je samo njemu /prinos/.« – Muhammedov drug Džundub Ibni Sufjan svedoči: »Jednom prilikom sam klanjao bajram namaz sa Alejhisselamom i kada je dovršio namaz, video je nekoliko zaklanih krbana, pa je rekao: 'Ko je zaklao kurban pre namaza, neka sada zakolje drugi, a ako nije neka sada kolje u ime Allaha'.« – Koje su to reči okrutnosti i bogohulništva?! Tobože se klanjati Bogu, a potom otići i za Ime Božije klati Njegovu decu kojima je On dao život da se pred Njim raduju i da nas podsećaju na lepotu i milinu Nebeske Otadžbine odakle smo svi izišli i gde se trebamo svi vratiti po Hristu Spasitelju.

Allahovi, odnosno Muhammedovi propisi dati u ‘Kuranu’ i obrazloženi u Sunnetu, šeriatski propisi u vezi klanja kurbana, kažu da su svaki musliman i muslimanka koji u prva tri dana Kurban-bajrama budu imali jedan nisab (odnosno imovinu koja odgovara vrednosti srebra od 641,5 grama), obavezni, svako za sebe, da zakolju kurban, da prinesu određenu životinju njihovom bogu, Allahu, u krajnjem slučaju Satani. Žena takođe, koja ima svoj vlastiti imetak (nakit, novac, imovu, ...) dužna je da zakolje kurban za sebe.

Prva kurbanska gnusoba prema brojnim izvorima učinjena je u 9. godini iza hidžre, prilikom hadžiluka. Danas se na Arefatu u Mekki za Kurban-bajram znade okupiti i po nekoliko miliona zavedenih hadžija, da bi se idolopoklonički klanjali crnom kamenu u Kabi, kružili u transu oko preuređenog paganskog svetilišta, da bi u stampedu razjareni demonskom silom kamenovali stubove koji tobože simbolišu Šejtana, da bi na Mini zaklali nebrojano životinja, prineli Nečastivome jednu strahovito veliku žrtvu, dali mu energiju za nova zavođenja i pustošenja. Tone i tone mesa se potom u pesku zatrpa buldožerima, da se smrad od lešina ne bi širio i da bi se predupredilo širenje zaraze od raspadajućih lešina. Ali od Božijih očiju jedan takav monstruozni pokolj se neće sakriti, već će u svoje vreme biti strahovito strašno naplaćen, strašno – jer se čini u Božije Ime. Gotovo svake godine pri hadžiluku u Mekki nastrada veliki broj hadžija, ... No ni ta stradanja nisu dovoljna Muhammedovim sledbenicima da se ozbiljno zapitaju čemu sve to, da li je to samo u službi praznog dokazivanja, taštine, nakaradne tradicije ...?! Da li se time ugađa Bogu ili ljudskim predstavama?

Od kurbana van Mine, pravilo je da se trećina podeli siromasima, druga trećina rodbini i ostatak da se zadrži. Po nekim vanarapskim muslimanskim sabiralištima uz konzumiranje kurbanskog meso, dešavaju se i opijanja, iako je muslimanima alkohol zabranjen, što sve pokazuje da greh povlači greh.

Muslimanske apologete krvave bajramske prakse uče da se deljenjem kurbanskog mesa i kurbanske kože ukazuje pažnja prema okruženju, da je ona u službi zbližavanja ljudi i održavanja dobrosusedskih odnosa uopšte. Hoće se reći da ona navodno ima humanitarno-socijalnu i duhovno-prosvetnu dimenziju. Ono što ljude istinski ujedinjuje jeste Bog i Božija Ljubav, ispunjavanje Božijih Zapovesti iz ljubavi prema Istini. Dakle, Duh Čistote i život u Bogu ujedinjuje, a ne vršenje krvavih pagansko-dijaboličkih obreda. Svi koji hoće da vide mogu videti: u porodicama gde se puno koristi meso, kao i alkohol, tu su i najveći sukobi i najteža obolevanja. I to potvrđuje da mesna ishrana ne donosi dobro ni čovekovom duhu ni čovekom zdravlju.

Izmanipulisani muslimanski vernici smatraju da klanjem kurbana, klanjem nedužnih životinja, čine čast Bogu, da mu prinose ugodnu žrtvu. Tako onostrana dijabolička jata koja su govorila Muhammedu iznose ovom: »Dali smo ti veliko dobro na oba sveta, pa klanjaj namaz samo svome Stvoritelju i prinesi kurban samo Njemu!« (108:1-2) – Gospod je Život svake životinje i svakog čoveka. I ko ima pravo da taj Život i životni dah drugome oduzme, i još da se poziva na 'Boga'?! Samo čovek koji se i sam uzdiže iznad Boga, Zakona Života, koji izmišlja svoj zakon i proglašava ga 'Božijim', kao što je radio Muhammed i njegovi pakleni inspiratori iz Podnebesa. Ako je Gospod Dah i Život svakog stvora, zašto bi Njemu trebali da prinosimo Njegovu vlastitu zemaljsku decu?! Zar se time pokazuje poslušnost prema Svevišnjem?! Zar se klanjem nemoćnih i nedužnih životinja osvedočava ljubav i privrženost prema Bogu?! 'Bog' koji traži krvne žrtve i krv može biti samo Satana, Krvnik ljudski!

Muhammed sva Božija stvorenja, pa i ona koja sa čovekom dišu isti dah – životinje dakle, doživljava kao stvari, potrošnu robu. Tako se u suri Hadždž iznosi: »Stoku smo vam učinili od obeležja božije vere. Za vas u njima ima dobra. Spominjite božije ime nad njima kad ih postavite u redove. Kad padnu na stranu, jedite njihovo meso i hranite skromna siromaha i prosjaka. Tako smo vam ih potčinili da bi bili zahvalni. Bogu neće nikada stići njihovo meso ni njihova krv. Njemu će stići bogobojaznost.« (36-37) – Ako do Boga ne stiže meso i krv, što je i jasno jer Bog je Duh, čemu onda krvne žrtve? Kome se one prinose? Očigledno je da je to prinos samo Krvniku ljudskom i svome stomaku, a bogobojaznost prema istinskome Bogu pokazuje se vršenjem istinskog Božijeg Zakona, koji traži da s ljubavlju potčinimo sebi zemlju i životinje, a to znači da se životinjama postavimo kao prijatelji i čuvari, a ne kao krvavi gospodari i zatornici. Samo plemenit odnos prema životinjama i zemlji uopšte, sa svim njenim žiteljima, vodi moralnom usavršavanju, a ne zverski i pustošiteljski stav. A da bi čovek imao plemenit odnos prema životinji, tvorevini i bližnjima, on mora da oplemeni svoja čula i svoje misli. A to znači da nauči da uživa u onome što je lepo, čisto i zdravo, da čisto misli, da saoseća sa Božijom decom, da tvorevinu vidi kao deo Sebe, i Sebe kao esencijalni deo bližnjeg i subližnjeg, životinje, svog malog brata, male sestre. Zato su i Zapovesti da se Bog, Sveprisutni Duh, voli iznad svega i bližnji kao deo istinskog Sebstva, dve uistinu najveće Zapovesti, temelj moralnog i bogougodnog življenja.

Nakaradna kuranska teologija nastoji prikazati da je ustanova kurbana božanskog porekla i da su bajramska žrtvovanja nešto što svoje korene vuče iz davne prošlosti i starozavetnog Zakona. Pritom se poziva na redigirane Mojsijeve spise koje sadrže mnoštvo opisa i uputa za krvne žrtve, sve izmišljene i preuzete od pagana. Tako se u 'Knjizi Postanka' fabularno fingira sa pričom kako Bogu jedan Adamov sin, stočar Abel, prineo prvinu od stoke, i Bogu ugodio, a drugi, poljodelnik Kajin, prineo je žrtvu od zemaljskih plodova, na koju Bog navodno nije ni pogledao (4:2-5, cp.: Maide, 31). – Vratimo li se na početak te iste Knjige vidimo da po njoj Bog kako ljudima tako i živoinjama za hranu određuje samo bilje i plodove zemlje (1:29-30). Dakle, samo od bilja i plodova zemlje čovek je mogao i trebao Bogu da žrtvuje. S druge strane, jasno je da je pred Bogom veća žrtva kad bližnjemu ustupimo jednu životinju, na primer ovcu koju može da muze i da od nje dobija i vunu za predivo, nego kada ga darujemo samo kotaricom plodova zemlje.

Da bi opravdali kurban-bajramsku koljačku praksu islamski teolozi se pozivaju i na 22. poglavlje 'Knjige Postanka' (cp.: Al-Qur'an, Saffat, 103-110) gde Bog navodno iskušava patrijarha Avrahama/Ibrahima, tražeći od njega da žrtvuje svoga prvorođenca, sina Isaka. Avraham to uvažava, izlazi sa sinom na goru Moriju, sprema žrtvenik, kreće da zakolje sina, ali ga Bog zaustavlja, ukazujući mu da je savladao uspešno iskušenje, da je pokazao ljubav prema Bogu. Avraham tada uzima ovna koji se rogovima zapleo u grmu, i umesto sina ga žrtvuje Bogu. Naravno, to je sve legenda. Prvo Bog nikoga ne iskušava, ponajmanje na zlo; Bog ispituje, a Đavo iskušava i navodi na zlo. Bogu nije potrebno da čovek žrtvuje svoju decu i svoga prvorođenca, kao što su pagani činili prinoseći kroz oganj decu bogu Molohu, već da žrtvuje svoju opsesivnu ljubav prema deci, tačnije da Boga Oca voli više od svoje dece, jer Bog je Ljubav po Kojoj se sve lepo ima i dobija. Iza cele ove priče o Avrahamovoj žrtvi krije se verovatno Božiji poziv Patrijarhu da žrtvuje svoju ljubav prema svome prvorođencu, da Njega stavi u središte svoga života, da se time udostoji Neba i Nebeskog Obilja.

U tobožnjoj Božijoj reči, Al-Qur’an-u, možemo pročitati i sledeću tvrdnju: »Svakoj verskoj zajednici propisali smo klanje kurbana da bi spominjali Allahovo ime prilikom klanja stoke koju im On daje.« (22:34) – Da li je Bog i hrišćanima propisao 'klanje kurbana'... ?! Iznoseći takve besmislice, Muhammed i njegovi inspiratori iz Podnebesa, pokazuju strahovito neznanje. Jer Bog je preko Isusa obnovio i ustanovio čistu žrtvu, beskrvni prinos koji je Njemu istinski mio, ustanovio je sakrament zahvalnosti: prinos beskvasnog hleba i s vodom pomešanog vina. Istinski hrišćani oduvek su s dubokom odbojnošću gledali na Muhammedovo obnavljanje judeo-paganskih krvnih žrtvi (cp.: 25:5), i zbog toga oni, po Muhammedovom konceptu, neće lako naći Raj, Dženet: »Allah će na Sudnjem danu odvojiti vernike od Jevreja, Sabejaca, hrišćana, poklonika vatre /persijskih maga/ i mnogobožaca.« (22:17)

Muhammed, umišljeni 'Božiji poslanik', sa velikim zadovoljstvom je potezao sečivo i na svoje neprijatelje i na životinje koje je video kao žrtveno meso. Tako u hadisu Ebu Raifa se izveštava kako je Muhammed kada bi kupovao kurban, tražio da izabere najlepšeg, a kada bi završio sa hutbom za Bajram, izabrao bi od dva kupljena kurbana jednog i sam ga zaklao govoreći: »Bože, ovo je od mog čitavog ummeta za svakog onog ko svedoči da si ti samo jedan i ko svedoči meni da sam prineo objavu.« A potom bi i drugu životinju zaklao govoreći: »Ovo je od Muhammeda i Muhammedove porodice.«

Muhammedov savremenik i učenik Džabir nas takođe izveštava kako je ovaj lažni prorok prinosio Krvniku ljudskom dva ovna kao kurban. Povalivši ih na zemlji učio je i molio: »Okrećem se i predajem svim svojim bićem onom, koji je stvorio nebesa i zemlju, nastojeći da budem ispravan vernik, i ja ne pripadam idolopoklonicima! Moj namaz, moja pobožnost i žrtva, moje življenje i moje unutarnje pripadaju i posvećeni su samo Allahu, gospodaru i stvoritelju svih svetova. On nema druga. To mi je naređeno i ja sam najodaniji musliman.« (En-am, 79, 162-163) – Koji je to hvalospev vlastitoj ljudskoj zabludelosti, ljudskome idolopoklonizmu i krvožednoj, nezasitoj ćudi!

I. H. Ajša takođe pripoveda kako je Muhammed, čovek vrlo sužene svesti, baš kao i njegovi inspiratori, satanizirane duše i demoni, nemilosrdno klao svoju malu braću iz životinjskog sveta, prolivao nedužnu Hristovu Krv: »Muhammed a. s. bi naredio da mu se dovede kurban na mesto gde će ga zaklati. Kada mu je doveden rogat ovan, crnih nogu i ispod trbuha, crnih očiju, zatražio je da da mu donesu oštar nož. Nakon toga bi povalio ovna i zaklao ga.« – Nakon što bi zaklao jadnu životinju pozvao bi žitelje grada, Medine, uz reči: »Kome treba neka odseče sebi koliko želi.« – Tako je najbolje sebe osvedočio kao lažnog dobrotvora i bezdušnika.

Danas mnogi političari muslimanima i islamskim velikodostojnicima rado čestitaju Kurban-bajram, neznajući koje sve gadosti stoje iza date svetkovine uvijene u religijsko ruho. I da znaju, ne bi im to mnogo smetalo, jer i većina njih je se posvetila da služi Satani i njegovu volju da ispunjava na zemlji: da zavodi ljude i odvodi ih od istine i života u Bogu.

Islamskim zvaničnicima i klericima u vreme Kurban-bajrama usta su puna reči o 'ljubavi' i 'miru' ... Da li oni stvarno nose Mir u sebi, da li toče istinsku Ljubav? Da li ono što rade za datu ljudsku svetkovinu pokazuje ljubav prema istinitom Bogu ili prema ljudskim izmišljotinama pripisanim Bogu?!

Kurban-bajram se dobošarski proklamuje i kao neki 'dobrotvorski' praznik u kome se siromašni trebaju životinjskim lešinama nahraniti (da bi se posle toga osećali još bednijima i siromašnijima): »Jedite meso njihovo, a nahranite i siromaha ubogog.« (22:28) – Za Kurban-bajram 'najbolje' se 'hrane' zapravo demoni: gde se mnogo proliva nedužna Hristova Krv, tu vampiri iz sveta Tame imaju veliku i bogatu žetvu.

Svi oni, bili to muslimani, judejci ili 'hrišćani', koji hladno i oštro sečivo podmeću pod grlo životinje, trebali bi da znaju da time čine strahovit greh, da stvaraju uzroke koji će dovesti da se Sutra takvo sečivo nađe pod njihovo grlo, eventualno da dospeju pod hiruški nož. Ko proliva nedužnu krv, on proliva Hristovu Krv, Gospodnju Krv, Krv Jagnjeta Bezazlenosti. I ko svoje koljačke i zlotvorske gadosti 'opravdava' pozivajući se na Boga, utoliko teže će biti osuđen. Sa nekih nemilosrdnih srca možda će tek pakleni plamen, koji će mnoge opterećene duše Vekovima trpeti u onostranom, uspeti da otopi led bezdušnosti i bezosećajnosti.

Muhammed i njegovi inspiratori ne pokazujući poštovanje prema životinji i životu koji im je Bog dao, pokazuju da istinski ne poštuju ni Boga, jer Bog je Život svakog stvorenja, njegov Dah. Tako na primer pas se vidi samo kao instrument ostrašćenih i bezdusnih lovaca, lovaca-ubica koje će jednom loviti patnje i strahovi životinja koje su gonili, ranjavali i klali. U 4. stavku 5. sure kaže: »Dozvoljavaju vam se lepa jela i ono sto vam ulove životinje koje ste lovu podučili, ...« – Pogledamo li redigovanu, biblijsku verziju 'Knjige Postanka' (10: 8-9) vidimo da je prvi veliki lovac i lovački patron bio krvavi istočni velmoža Nimrod, veliki Božiji protivnik i otac mnogih gadosti. Onaj ko lovi nedužna i nemoćna Božija stvorenja, plašljivog zeca, prelepog fazana ili nežnu srnu, te uči (dresira) jedne životinje da love druge, koji ugrađuje u njih svoje paklene programe, on se osvedočuje kao sin Pakla, i on sebi loži pakleni oganj u kojem će dugo goreti, sve dok se ne razgradi njegova tvrdokorna duša ili dok se ne pokaje i ne očisti svoje grehe prema Hristu, Koji je kao Duh Života, Krv Života prisutan u svakom stvorenju, u svakoj životinji, Koji saoseća i sa najmanjom životinjicom.

Nakardne svetkovine u čoveku podstiču agresivne ispade, stvaraju duboke destruktivne vrtloge i porive. U maju 2004. godine italijanska policija lišila je slobode radikalnog islamskog imama Murada Trabelsija koji je se stavio u terorističku službu. Najgrozniji dokaz protiv Trabelsija je video traka naslovljena "Kako ćemo preseći vratove naših neprijatelja. " A šta kao 'pouku' prikazuje data traka? Na njoj se vidi kako Trabelsi, uz pomoć četiri mladića, kolje kozu a zatim u komade seče kozino telo i te komade razbacuje. Dok kolje nedužnu životinju opsednuti satanom Trabelsi uzvikuje: »Tako će meso neprijatelja Allaha biti bačeno psima.«

Inače u Iraku, gde se jagnjetina masovno konzumira, posle pada režima Sadama Huseina, teroristi iz islamskih redova, istinski Muhammedovi sledbenici, nemilosrdno kolju one koje kidnapuju, ukoliko se vlade stranih zemalja ogluše o njihove zahteve. Od klanja životinja ka klanju ljudi samo je jedan korak, ...

Koljući kozu, kako se da zapaziti, Trabelsi imitira ritualno klanje stoke (halel) kakvo propisuje islam. Sličan propis za klanje Božijih stvorenja imaju i Jevreji, propis 'košer'. I po tom 'tretmanu' i klanju iz životinje pre nego što će se pojesti, navodno 'istekne 'sva' krv. I kad joj tobože 'istekne sva krv' ona je prihvatljiva za jelo, prihvatljiva za čoveka kanibala (koji može nemilosrdno jesti svoju braću iz životinjskog carstva) i čoveka lešinara.

Obredna i svečarska klanja u islamu, judaizmu, hinduizmu i tobožnjem hrišćanstvu, postavljena su tako da se ljudska zverstva pokriju pozivanjima na tobožnje Božije uredbe. No onaj koji čini gnusobe a poziva se na Boga, i druge podstiče da to isto čini, utoliko strašnije i teže će pred Bogom biti. Još strašnije onaj koji se bori protiv Božijih glasnika, koji sprečava da se čuje zakonska reč Duha Života.



Muhammedovo noćno putovanje
do nepostojećeg Solomonovog Hrama

Poznato je da su Muhammedovi inspirativni kontakti 'sa Bogom' imali prevashodno neverodostojan snoliki karakter. Prvi ajet sedamnaeste sure Kurana govori i o nekakvom noćnom prenošenju Muhammeda od Hrama u Mekki do 'Hrama' u Jerusalimu:

Arapski tekst:
9N1N(PJQK' 3O(R-N'FN 'DQN0PJ #N3R1NI (P9N(R/PGP DNJRD'K EQPFN 'DREN3R,P/P 'DR-N1N'EP %PDNI 'DREN3R,P/P 'D#NBR5NI 'DQN0PJ (N'1NCRFN' -NHRDNGO DPFO1PJNGO EPFR "JN'*PFN' %PFQNGO GOHN 'D3QNEPJ9O 'D(N5PJ1O

Latinična transliteracija ajeta:
Subhana al-ladi 'asra bi´abdihi lajlan mina al-masđidi al-harami ´ila al-masđidi al-'aqsa al-lathi barakna hawlahu linurijahu min ajatina ´innahu huw als-samiau al-basiru.

Jedan od prevoda:
Slavljen neka je onaj koji je noću prenio roba svog od hrama časnog do Hram daleki, onog čiju smo okolinu blagoslovili da bi mu pokazali neke od znakova naših. Uistinu! On, on je onaj koji čuje, onaj koji vidi.

O tom noćnom putovanju govore i Hadisi: »Bejheki beleži da Ibn Šihab prenosi od Abu Seleme bin Abdurrahmana da je rekao: "Jedan broj Kurajšija otišao je Abu Bakru i rekao: Da li si čuo šta tvoj prijatelj priča? Tvrdi da je otišao do Bejtul-Makdisa /hebr.: Beit ha-Mikdaš/ i vratio se u Mekku, sve za jednu noć! – Abu Bakr odgovori: Da li je to baš on rekao? – Odgovoriše: Da. – Bakr reče: Tada ja svedočim da je ono što on reče istina. – Upitaše: Veruješ da je stigao u Šam za jednu noć i vratio se u Mekku pre jutra? – Odgovori: Da, verujem mu i po pitanju stvari koje su veće od te. Verujem mu po pitanju Objave s nebesa." Abu Selema reče da je od toga dana Abu Bakr prozvan Sidik /iskreni/. (Delailun-Nubuvva, II, 359)

Za drugi Jerusalimski Hram, za obnovljeni Solomonov, bolje reći Herodov Hram, koji je 'poslanik posetio', Muhammed, odnosno Allah, tvrdi da će biti razrušen: »... I da u Masdžid ponovo uđu kao i prvi put, i da sve što osvoje poruše, potpuno do temelja!« (17:7)

U judeohrišćanskoj terminologiji 'sveti grad' je Jerusalim, a 'sveto mesto' je Brdo Hrama. U antiknome svetu 'svete lokacije' su mogle biti i nešto šire shvaćene. U početku je dakako Bogu iskazivana kultna zahvalnost i na kamenim žrtvenicima, na kojima je prinošeno ulje, vino, tamjan (kasnije satansko uvodi krvne prinose). Sveti kameni žrtvenici su najčešće bili na nekoj uzvišici ili pod drvetom. Zatim je sveti kamen-žrtvenik dobijao i svoj sveti hram i sveti gaj, perivoj, usađen odgovarajućim 'svetim' drvećem.

U svojoj 'Historiji' znameniti Herodot izveštava sledeće za Meandrija koji je kao Polikratov zamenik vladao na ostrvu Samu: »Kad mu je, naime, bilo javljeno za Polikratovu smrt, on je ovo učinio: prvo je podigao jedan žrtvenik Zeusu Oslobodiocu i oko njega načinio jedan sveti gaj, koji se tamo još i danas nalazi u predgrađu.« (III, 142) – Pausanije ukazuje za jedno od brojnih Asklepijevih svetilišta: »Sveti Asklepijev gaj omeđen je sa svih strana. Unutar svete gradine niti umiru ljudi niti rađaju žene, baš kao što je propis i na ostrvu Delu.« (‘Opis Helade’, II, 27)

Razlika u pristupu gradnje zidanog svetilišta između neznabožaca i pobožnika je bila ta što su prvi najpre podigli žrtvenik, hram i gaj, pa onda to mesto proglasili svetim, ili bi podigli hram na lokaciju na koju im je preko mantičkih proročišta, orakula, njihov bog ukazivao, dok je druge Duh Života preko proroka upućivao gde je blagosloveno tlo pogodno za sveti kult.


Muhammed u društvu ‘muslimana’ Davida i Solomona


Po biblijskim pripovestima projekt gradnje Solomonovog, odnosno Gospodnjeg Hrama u Jerusalimu, rađa se u onom trenutku kad je David video anđela zatornika na Araunovom gumnu: »Istoga dana dođe /prorok/ Gad k Davidu i reče mu: "Idi i podigni Jehovi žrtvenik na gumnu Araune Jebusejca".« (‘Samuel, II, 24:24) – Dakle i sveti Solomonov Hram na Svetome mestu, na Brdu Hrama, izrastao je iz svetog žrtvenog, Davidovog kamena.

Da li je masdžid Al-Aksa, okolica blagoslovljenog mesta ili sam (obnovljen) Solomonov Hram, jevrejski Drugi Hram?

U kuranskom stavku 17:1 ukaz jasno ide na relaciji dva hrama, dva svetilišta: »... Iz Hrama časnog (Al-Masdžid al-Haram) u Hram daleki (Al-Masdžid al-Aksa), čiju smo okolinu blagoslovili ...« – Besmisleno je govoriti o 'okolini' nekog hrama, ako i sam hram ne postoji. Blagoslovena okolina može biti kako sam Jerušalajim, El-Kuds, tako i Sveto Brdo, Brdo Hrama. Ako je na jednoj strani famoznog 'noćnog putovanja' Hram u Mekki, na drugoj strani je čuveni Solomonov Hram u Jerusalimu. Ali u vreme tog 'putovanja', kao što znamo, Solomonovog Hrama nije bilo, a Omarova džamija i džamija Al-Aksa se na Svetome mestu tek kasnije, posle Muhammeda, podižu. Današnji takozvani Zid plača (ono što je ostalo od Solomonovog Hrama), zapravo je spoljašnjii zid velikog muslimanskog svetišta, džamije Al-Aksa. A u blizini Al-Akse nalazi se Omarova dzamija sa zlatnom kupolom. Zašto je podignuta Al-Aksa uz ruševine Solomonovog Hrama? Pored ostalog da bi se i sakrila Allahova prevara da Solomonov Hram još postoji. No, u Muhammedovo vreme džamija Al-Aksa još nije postojala, ... Na osnovu jevrejskih idilično-setnih kazivanja o Hramu, Muhammed je neznalački zaključio da Jerusalimski Hram još postoji, čak je i u početku prihvatao da on bude molitvena kibla. No Jerusalimski Hram su rimske legije još 70. godine do temelja razrušile i spalile.

Neki islamski teolozi hoće pokazati da termin ‘masdžid’ u ovom narativnom konteksu označava prevashodno lokaciju, ne i hram/zdanje, no to filološki gledano nije tačno ...

Poznato je da se se u ‘Kuranu’ i okolina Hrama u Mekki uzima kao 'sveta'; oko Hrama se svečano obilazi (22:29), on je predmet hadžiluka (9:28), uz njega se sklapaju ugovori (9:7), uz njega, kao i kod paganskih hramova, različiti prestupnici nalaze azil (2:125), ...

Kad se pogledaju naredni kuranski stavci (posle 17:1), dubina Muhammedove zablude postaje još jasnija. Tako se dalje kaže: »I Mi smo u Knjizi objavili sinovima Izraelovim: Vi ćete doista dva puta nered na Zemlji učiniti i zaista uzdignuće veliko dostići. I kada dođe vreme prvog od dva obećanja, poslaćemo protiv vas robove naše, sa ogromnom snagom, koji će upasti u naselja vaša, i tako će se obećanje ispuniti. Potom ćemo vam ponovo dati vlast nad njima i pomoći vas imecima i sinovima, i uvećati vašu vojnu moć. Ako činite dobro, činite ga sebi, a ako činite zlo, činite ga protiv sebe. A kada dođe vreme poslednjeg obećanja, poslaćemo ih /= robove naše/ da na licima vašim tugu i jad ostave, i da u Hram ponovo uđu kao i prvi put, i da sve što osvoje poruše, potpuno do temelja!« (17:3-7)

Ovo 'proročanstvo' se odnosi na vreme posle Mojsija, ali i posle Muhammeda. Govori o dva upada 'Allahovih robova': jednom gde upadaju u izraelska naselja i u Hram, a drugi put kad prodru u Hram, i sve osvojeno do temelja poruše.

Stavak ‘Kuran’ 17:7 dakle kaže da će Allahovi robovi dvaput osvajački ulaziti u Solomonovo svetilište, te da će ga drugi put srušiti. Po ‘Kuranu’, Allahovi robovi su muslimani. Muhammed se naziva Allahov rob. Muslimani dakako neće ‘srušiti’ Omerovu džamiju ili džamiju Al-Aksa na Brdu Hrama, već (nepostojeći) Solomonov Hram. Solomonov hram ne postoji, kako ga Allahovi robovi mogu srušiti?! To se u ‘Kuranu’ tvrdi.

Tumačenja gde se ovi događaju stavljaju u predislamsko doba, kao što su činili neki mufesiri, vrlo je nategnuto. Ako je novobalionski car Nabukodonozor prvi srušio Solomonov Hram 586. godine stare ere, kako se to može uklopiti u 'shemu' proročanstva koja kaže da Hram opseda i zauzima Allahov rob, predani vernik? Kaže se da će Izraelci steći vlast nad osvajačima. Ali kada je Izrael pobedio Novobabilonce, Haldejce? Tek su u makabejskim ratovima pobedili seleukide koji su im ovladali Hramom. Da li su Rimljani 'robovi Allahovi' koji su srušili Hram? Dakako nisu.

Dakle, proročanstvo ukazuje na buduće događaje (naime, arapsko slovo ‘Lam’ u reči ‘Letufsidunne’ – “Vi ćete doista nered učiniti” kao i u ‘Leta'lunne’ – "i zaista uzdignuće veliko dostići" označava, po pravilima arapskog jezika, izvesnost i stavlja događaj u budućnost), na neko vreme posle Muhammeda kada će muslimani srušiti Hram. Tako se u sedmoj suri, u 167. ajetu, iznosi za Jevreje »I Gospodar tvoj obznani da će do Kijametskog dana nekoga slati, ko će ih silnom patnjom tlačiti.« – Ali u Muhammedovo vreme Solomonovog Hrama nije bilo, i to još jednog razotkriva Muhammedovu zabludu i zabludu ovih ajeta iz Mekke. Muhammed govori o svom 'putovanju' do nepostojećeg Solomonovog Hrama i o rušenju nepostojećeg Solomonovog Hrama. (Onaj koji će antihrist podignuti dakako neće imati nikakve veze ni sa Solomonom, ni sa živim Bogom).

Iz navedenih ajeta jasno sledi strašna zabluda: Muhammed je verovao da u Jerusalimu Solomonov Hram još stoji i da će ga Allahovi robovi, muslimani, srušiti. I to 'povrđuje' istinitost njegovih proročanstava, ... Ništa to nije čudno ako se zna da je ova sura nastala: Mekki, dakle pre nego što je Muhammed emigrirao u Medinu, gde je bilo puno Jevreja sa kojima je došao u žestoki sukob jer se nisu hteli potčiniti njegovoj ‘profetskoj’ palici.

U Hadisima Imam Ahmad beleži da je Ibn Abbas rekao: »Allahov Poslanik, alejhisselma, rekao je: "Noći kada sam odveden na Noćno putovanje, probudio sam se u Mekki sedećega dana, brinući se znajući da mi ljudi neće verovati." – Klonio se ljudi strahujući od toga. Tada je Abu Džehl prošao pored njega, seo do njega i podrugljivo upitao: "Ima li šta novo?" – Allahov Poslanik, alejhisselam, reče: "Da." – Ovaj upita: "Šta je to novo?" – Odgovori, alejhisselam: "Odveden sam prošle noći na putovanje." – Upita: "Kamo?" – "U Bejtul-Makdis", reče. – "A ovoga jutra si s nama, ovde " – Poslanik, alejhisselam, odgovori: "Da." Abu Džehl mu nije želio u lice reći da laže, ali je sazvao druge ljude i rekao mu: "Ako sazovem tvoje ljude, da li ćeš im reći šta se desilo?" Poslanik, alejhisselam, odgovori: "Da." – Abu Džehl: "Ljudi Benu Ka’ba!" Ljudi ustaše sa svojih mesta i priđoše im. Abu Džehl reče: "Reci svome narodu šta je bilo." – Allahov Poslanik: "Odveden sam prošle noći na putovanje." Upitaše: "Kamo?" – Odgovori, alejhisselam: "U Bejtul-Makdis." – Rekoše: "A ovoga jutra si sa nama?" – Reče, alejhisselam: "Da." – Počeli su udarati se po rukama u uzbuđenju i govoriti: "Možeš li nam opisati Hram?" – Neki od njih bili su tamo i znadoše kako Hram izgleda. Allahov Poslanik, alejhisselam, rekao je: "Počeo sam opisivati sve dok ne dođoh do nekih detalja za koje ne bejah siguran ali je tada Hram donesen i stavljen pored kuće Ukajla tako da sam mogao gledati u njega i opisivati ga." – Ljudi su počeli govoriti: "Allaha mi, ima pravo"!« (Ahmad, I, 309, Nesai, poglavlje el-Kurba, had. 11285, Bejheki II, 363.)

Muhammed ‘putuje’ do nepostojećeg Hrama u Jerusalimu ...

Muhammed ‘opisuje’ nepostojeći, srušeni Hram ...

Duhovan čovek svoja duhovna viđenja ne iznosi nedovoljno produhovljenim ljudima, jer njima ona ne znače ništa i ne mogu iz njih učiti. Muhammed svoje prazne snove iznosi duhovno praznim ljudima, očekujući od njih da te snolike imnspiracije prihvate kao Božije vođstvo i Božiji dar.

Onaj koji je bio u tako velikoj zabludi oko zemaljskih stvari, koliko li je tek bio u zabludi u vezi nebeskih stvari, ...

Muhammedu nije bilo dovoljno samo da proširi laž kako je tokom noći posetio ‘Somomonov Hram’, već i kako je iz Hrama, na ognjenoj kobili El-Borak, putovao čak do sedmog Neba, i tamo razgovarao sa ranijim Božijim poslanicima. Kada su se duhovi u Medini, pred takvim grozomornim i pretenzionim zamišljavanjima silno uskomešal, Abu Bakr je zakletvom morao da posvedoči ‘istinitost’ viđenja. Muhammedu na kraju nije preostalo ništa drugo nego da samo oružjem štiti svoje laži.

Muhammedove predstave o Raju i Paklu



Poznato je da je Muhammed, 'ključar Raja', bio veliki gurman i veliki ljubitelj mesa. Tako je on uz plećku mesa 'proročki najavio' kraj ovoga sveta, koji, po njemu, neće označiti i kraj jedenja životinja i lešina. (Zašto je Muhammed nastavio sa paganskim krvnim žrtvama, klanjima životinja, iz ovoga se jasno vidi: jednostavno mu gurmanska strast nije dala da drugačije razmišlja.): »Doneseno je Resulullahu s.a.v.s. jednog dana meso, neko mu iz tog mesa doda plećku što je inače voleo. Zagrizao je zalogaj pa je rekao: ‘Ja sam prvak ljudi na Sudnjem danu,' ...« (Prenosi Buharija i Muslim od Ebu Hurejre)

‘Prvak’ Muhammed ne vidi da je ljudski greh već načinio Pakao, i da Pakao gori i pre Sudnjeg dana.

Čitajući očima Duha 'Kuran' nije teško zapaziti da je Muhammedov 'Raj', zapravo raj za gurmane i seksualne razvratnike. To je Satanin raj, koji privlači ljudska neprofinjena čula.

Jedni misle da je svrha života samo da dobro jedu i piju (»Jedimo i pijmo, jer ćemo sutra umreti«. ('Korinćanima', I, 15:32), drugi misle da će i onostranom nastaviti sa tim čulnim uživanjima; a kada na to ne naiđu kao rastelovljene duše, okomiće se da opsedaju ljude gurmane i razgorevaju ih u njihovim gurmanskim strastima.

U 'Kuranu' Allah svojim robovima najavljuje da će u Džennetu moći jesti meso kakvo god budu želeli: »... Darovaćemo ih voćem i mesom kakvo budu želeli.« (52:22) – »Služiće ih /.../ i mesom ptičijim kakvo budu želeli.« (26:17.21)

Ako neko u tom Allahovom 'Raju' poželi svinjetinu, tradicionalno nečistu hranu još u judaizmu, da li će mu Allah ispuniti i tu želju, s obzirom da čitamo kako Allah svojima ispunjava mnoge i sve želje, kako on sve može? Allah očigledno može i da stoji iznad svojih zapovesti. A onaj koji stoji izvan svoga zakona i relativizuje ga, nikako ne može biti večni i savršeni Bog, Apsolutni.

Pogledajmo par ajeta iz ‘Kurana’ gde ‘Džibril’ gurmanluk predstavlja kao Božiji dar: »O vernici, jedite ukusna jela koja smo vam podarili i budite Allahu zahvalni, ta vi se samo njemu klanjate! On vam jedino zabranjuje: strv, i krv, i svinjsko meso, i ono što je zaklano u nečije drugo ime, a ne u Allahovo. A onome ko bude primoran, ali ne iz želje, tek toliko da glad utoli, njemu greh nije. Allah zaista prašta i milostiv je.« I, 172-173) U poapostolskom hrišćanstvu nalazimo bezbroj svedočanstvava kako su brojni Hristovi svedoci i ispovednici od okrutne rimske vlasti bili primoravani da prinesu krvnu žrtvu njihovim bogovima i da on nje jedu, pričeste se, no oni su radije voleli da umru nego da uzmu nečistu, idolu i demonu posvećenu mesnu hranu, time i da uzmu jedinstvo sa Tamom. Muslimanima se dopušta da, već sama glad kad ih primora, mogu uzeti nečistu hranu. Duhovno dostojanstvo čoveka treba da bude iznad potreba zemaljskog preživljavanja. Mnogi ljudi, pokazali su svoju slabost i duhovnu bedu, kad su umesto da u velikoj nevolji prihvate smrt ili mole Gospoda za pomoć, da bi preživeli jeli čak i ljudsko meso, pokazali se kao sumanuti kanibali.

Vidimo da Allah formalno i provizorno svojim robovima zabranjuje da uzimaju za hranu ne samo svinjetinu već i lešine i krv? Zašto muslimani ipak jedu lešine, strv, kad se zna da već posle nekoliko sati meso počinje da truli? Da ne govorimo onome u konzervi koje je mesecima stajalo? Zašto muslimani krše Allahovu zapovest pa jedu govedinu i kojoj još ima krvi? (Osim toga, koje meso je bez krvi?) Što iz govedine ‘potpuno’ ne istisnu krv...? Isus kaže: ko je neveran u malom, neveran je i u velikom.

Zašto muslimani kupuju po mesarama meso dobiveno klasnjem pri kojem nije spomenuto Allahovo ime (cp.: 22:34)? I kako znaju da li je ili nije pri klanju spomenuto Allahovo ime?

Ako u Allahovom raju meso bude dozvoljeno, ko će klati životinje i ptice? I kakav je to onostrani 'raj' gde duša ne živi od čiste Božije Svetlosti, već joj je za održavanje života opet potrebna zemaljska hrana?! Ili ovde hrana neće biti potrebna za održavanje života već će kao među obesnom i proždrljivom aristokratijom staroga Rima, živeti da bi se jelo i hedonistički ugađalo neprofinjenim čulima i nagonima?!

U 'Kuranu' saznajemo da će se u Raju moći naći neopojno žestoko piće: »Od njega neće glava boleti i od njega se neće pamet gubiti.« (37, 47) Bizantijski hroničar Georgije Monah (IX stoleće) u svome traktatu 'O vođi Saracena – Muhammedu ...' osvrće se na shvatanje Raja inspirisano kuranskim ajetima kod tadašnjih muslimana »... U raju će, /Muhammed/ reče, postojati tri reke: jedna medna, druga mlečna a treća vinska, da svako ima vlast da se nasićuje odakle hoće. Sa njima će biti žene bestrasno i održavati im hramove i svakojako ugađati, reče. A judejci i hrišćani biće položeni umesto drva za vatru. Samarjani, reče, iznosiće smeće i izmet njihov iz raja izbacivati kako se raj ne bi usmrdeo. Svako kako je živeo ovde, ili u bogastvu ili u siromaštvu, na isti način će i onamo, kaže živeti.«

Na Muhammedov "Raj" se osvrće i 'Euhologion' – 'Spis o prokletstvima muhamedanstva i krštenju obraćenog muslimana', bizantijski kanonik iz VIII ili IX stoleća, koji sadrži 22 prokletstva protiv islamske sekte: »Proklinjem raj Mamedov u kojem će, kaže, biti četiri reke: jedna, čiste vode što se ne muti; druga, mleka što ne menja sladost svoju; treća, vina slatka i, četvrta, meda proceđena. A doći će /kaže/, i dan u kojem će odrediti da pet hiljada godina prebivaju u raju S/a/raceni sa svojim ženama, koji će živeti telesno i skvrno, i pod hladovinom nekih drveta koja se nazivaju sidri i taleh, jesti meso od ptica koje zažele, i plod svakojaki; piti vodu čistu sa izvora i potoka Zingiver, zvanog Salsavila; i biti služeni vinom zahvatanim sa izvora zvanog Stenim. Muškarci i žene će rastom dosezati nebesa, a sramni udovi 40 lakata, spajajući se nenasito pred Bogom, jer se Bog, reče, ne posramljuje. /.../ ... Reče, biće ključar Raja i uvesti u njega sedamdeset hiljada pravednih Saracena, a grešnicima će suditi Bog; na njihovim vratovima biće privezane ispisane hartije pa će tako i oni /= Saraceni/ ući u Raj, nazivajući se proštenicima Mamedovim.« (Prevod: Miodrag Petrović)

Redakcije kuranskih sura nešto su ublažile izvorne Muhammedove predstave Raja – Dženneta, koje su bile žestoko orgijastičko-gurmanski postavljene i obojene: »A Allahovi iskreni robovi posebnu će opskrbu imati, razno voće, i biće poštovani u džennetskim baštama naslada, na divanima, jedni prema drugima, biće posluženi pićem, iz izvora koji će stalno teći, bistrim i prijatnim onima koji budu pili, od njega neće glava boleti i od njega se neće pamet gubiti. Pored njih će biti one koje će preda se gledati, očiju prekrasnih, kao da su one /nojeva/ jaja pokrivena.« (37:40-49) – »A oni koji su se Allaha bojali, oni će na sigurnom mestu biti, usred bašti i izvora, u dibu i kadifu obučeni i jedni prema drugima. Eto, tako će biti, i mi ćemo ih hurijama, krupnih očiju, ženiti. U njima će moći bezbedno koju hoće vrstu voća tražiti; u njima, posle one prve smrti, smrt više neće okusiti, i on će ih patnje u ognju sačuvati, ...« (37: 51-56) – »A za onoga koji se stajanja pred gospodarom svojim bojao, biće dva perivoja, /.../ puna stabala granatih, /../ u kojima će biti dva izvora koja će teći, /.../ u njima će od svakog voća po dvije vrste biti, /.../. Odmaraće se na posteljama čije će postave od kadife biti, a plodovi u oba perivoja nadohvat ruke će stajati, /.../ U njima će biti one koje preda se gledaju, one koje, pre njih, ni čovek ni džin nije dodirnuo ...« (55:46.48.50.52.54.56) – »Oni će Allahu bliski biti u džennetskim baštama naslada; biće ih mnogo od naroda drevnih, a malo od kasnijih na divanima izvezenim, jedni prema drugima na njima će naslonjeni biti; služiće ih večno mladi mladići, a čašama i ibricima i peharom punim pića iz izvora tekućeg od koga ih glava neće boljeti i zbog kojeg neće pamet izgubiti, i voćem koje će sami birati, i mesom ptičijim kakvo budu željeli. U njima će biti i hurije očiju krupnih, slične biseru u školjkama skrivenom, kao nagrada za ono što su činili.« (56:11-24) – »I njih će Allah strahote toga Dana sačuvati i blaženstvo i radost im darovati, i Džennetom i svilom ih za ono što su trpeli nagraditi: naslonjeni na divanima, oni u njemu ni mraz ni žegu neće osetiti, i blizu će im hladovina njegova biti, a plodovi njegovi će im na dohvat ruke stajati. Služiće ih iz srebrenih posuda i čaša prozirnih, prozirnih, od srebra, čiju će veličinu prema željama njihovim odrediti. U njemu će iz čaše piće inbirom /= isopom/ začinjeno piti sa izvora u Džennetu, koji će se Selsebil zvati. Služiće ih večno mlada posluga, da ih vidiš, pomislio bi da su biser prosuti. I kud god pogledaš, videćeš udobnost i carstvo prostrano. Na njima će biti odela od tanke zelene svile, i od teške svile, nakićeni narukvicama od srebra, i daće im Gospodar njihov da piju čisto piće.« (76:11-21)

Muhammedov onostrani raj, u čijoj osnovi će biti dva perivoja i dva izvora, ne razlikuje se mnogo od zemaljskog sladostrasnog raja u kome je već živeo, samo što će imati malo više vode: »A one koji veruju i dobra dela čine obraduj džennetskim baštama kroz koje će reke teći; svaki put kada im se iz njih da kakav plod, oni će reći: "Ovo smo i ranije /= na Zemlji/ jeli".« (2:25) Čestiti će u Raju piti vodu sa izvora po imenu Tasnim (83:27) Allahovi miljenici će se u društvu krupnookih devojaka na divanima izležavati, služiće ih večno mlada posluga (a mladićima biseksualac Muhammed je se rado okruživao), piće vino od koga neće boleti glava, i jesti plodove i ptičje meso kakvo budu želeli. Upravo o tome su, o takvim oazama, u materijalne predstave zarobljeni, arabljanski pustinjski žitelji i najviše maštali; Muhammed im uzalud ne obećava raj za iskvarena čula i nezasite hedonističke želje. – Rajski izvor je Božija reč; oni koji slušaju i izvršavaju ognjenu Božiju reč, u njima se otvara izvor života koji uvire u Večnost, i koji zasićuje dušu žednu svete Istine i Dobra.

Sve što su jeli na zemlji, sedamdeset hiljada Muhammedovih 'spašenika', računaju da će jesti i u Džennetu: »I jedite ono što vam Allah daje, što je dozvoljeno i lepo; i bojte se Allaha, u kojeg verujete.« (5:88) – »Hranite se dopuštenim i lepim jelima koja vam Allah daruje i budite zahvalni Allahu na blagodatima njegovim, ako se samo njemu klanjate. On vam zabranjuje jedino strv, i krv, i svinjsko meso, i onu stoku koja je zaklana u nečije drugo, a ne u Allahovo ime. A onome ko bude primoran, ali ne iz želje, samo toliko da utoli glad, pa, Gospodar tvoj će, zaista, oprostiti i samilostan biti. I ne govorite neistine jezicima svojim: "Ovo je dopušteno, a ovo je zabranjeno", da biste tako o Allahu neistine iznosili. Oni koji o Allahu govore neistine – neće uspeti, ...« (6:114-116) – Kod Allaha, kad se dublje protumače njegovi ukazi i poruke, zapravo nijedna hrana nije striktno zabranjena čoveku za ishranu. Umesto da poziva na molitvu i post koji čiste i jačaju dušu verujućeg čoveka, Muhammedov bog poziva na neograničen gurmanluk. On Raj ne vidi kao raj za dušu, duhovno telo, već za mesnato telo i iskvarena čula čoveka; kategorije kao što su ‘duh’, i ‘duša’ (u smislu ‘duhovno telo’ a ne ‘život’), i ‘duhovnost’ Muhammed zapravo i ne poznaje, pa tako i ne upotrebljava. Njegove misli i čula poznaju samo zemaljske stvari i zemaljske ugođaje, i to i projektuju u Onostrano. Kao i nikejski hrišćani, i Muhammed je verovao u vaskrsenje mrtvaca, ljudskih tela nastalih iz praha zemaljskog i u prah zemaljski pretvorena. Čudo, čovek koji je nosio Pakao u sebi i stvarao pakao oko sebe, zamišljavao je, samo zato što mu je nekakav lažljivi Allah to obećao, Raj za sebe i svoju razbojničku svitu. – »A onaj ko okrene glavu od Knjige moje, taj će teškim životom živeti i na Sudnjem danu ćemo ga slepim oživiti. "Gospodaru moj," – reći će – "zašto si me slepa oživio kada sam vid imao?" – "Evo zašto", reći će on: "Dokazi naši su ti dolazili, ali si ih zaboravljao, pa ćeš danas ti isto tako biti zaboravljen".« (20:124-126)

Podnebesnici koji su otkrivali Al-Qur’an, ‘rajske naslade’ obećavaju ponajprije šehidima, oni koji poginu na Allahovom putu, braneći i šireći islam putem mača: »Nikako ne smatraj mrtvima one koji su na Allahovu putu izginuli! Ne, oni su živi i u obilju su kod gospodara svoga, ...« (3:169)

U Džennetu će biti prilike za obilna seksualna uživanja kako za heteroseksualno tako i homoseksualno orijentisane muškarce: »...I obilaziće oko njih mladići njihovi, kao da su oni biser skriveni« (52:24), odnosno u posluzi će naći i mlade robove koji će pružati i seksualne usluge.

Božije Kraljevstvo se ne sastoji u jelu i piću i ženidbi, već u Pravednosti i Miru u Duhu Svetome. Još je Isus ukazao da oni koji se udostoje vaskrsnuća u Duhu neće se ni ženiti ni udavati, već će biti kao Božiji anđeli. A anđelima za održavanje života ne treba ni hrana, ni piće, ni seksualna reprodukcija (jer oni u sebi imaju razvijen dualni muški i ženski princip), već oni žive u bezgraničnoj Božijoj Svetlosti i od Božije Svetlosti koju primaju i odašilju.

U 'Kuranu' se preti onima koji iznad svega vole ovaj svet: »... Onda će onome koji je obestan bio i život na ovome svetu više voleo, Džehennem prebivalište postati sigurno.« (79:37-39). No, po čemu se uopšte, u kuranskim opservacijama ovostrani život razuzdanih bogataša i šeika razlikuje od onostranih 'uživanja'?

Svoje neistomišljenike i one koji su ga odbacivali kao ‘Božijeg proroka’ Muhammed nemilosrdno smešta u Pakao (Džehennem), upravo onako kako je tokom svog pustošiteljskog života zastrašivao, mučio i ubijao sve one koji su mu bili dostupni a dovodili su u sumnje njegovo ‘poslanstvo’: »... Onaj koji želi neku drugu veru osim islama, neće mu biti primljena, i on će na onom svetu nastradati. Allah neće ukazati na pravi put onim ljudima koji su postali nevernici, nakon što su bili vernici i tvrdili da je Poslanik istina, a pruženi su im i jasni dokazi! Neće Allah ukazati na pravi put narodu koji sam sebi nepravdu čini. Kazna im je prokletstvo od Allaha i meleka i svih ljudi, nad svima njima, večno će pod njim ostati i patnja im se neće olakšati niti će im se vremena dati.« (3:85.87-88) – Tek u pojedinim trenucima, kad je živeo u očekivanju da Sabejci, mandejci, judejci i hrišćani prihvate njegovo 'profetstvo', Muhammed i njima uslovno dozvoljava ulazak u Raj: »Oni koji su verovali, pa i oni koji su bili Jevreji, i Sabejci, i hrišćani, oni koji su u Allaha i u Onaj svet verovali i dobra dela činili, ničega se oni neće bojati i ni za čim oni neće tugovati.« (5:69) – Kad je pakost, zlovolja i osvetoljublje preovladavalo u Zmijinom sinu zvanom Muhammad Resulullah, onda je u onima koji su odbijali njegovo rogobatno poslanstvo, pre svega u nikejskim hrišćanima, video samo gorivo za pakleni oganj.

Muhammedova eshatologija je vrlo zamršena i neuverljiva. Po njemu, u vremenu Kraja, svi će biti od Boga usmrćeni (39:68), a onda oživljeni u telesima koja su nekada imali: jedni za večni život a drugi za nepreglednu patnju u Džehennemu – Geheni (grč.: Géenna; hebr.: Gehinom). Da bi se izbegle protivrečnosti oko toga zašto onoga koji je posle smrti bačen u Pakao, nakon Sudnjeg Dana treba opet suditi i baciti u ognjeni Pakao, 'Kuran' gotovo ništa eksplicitno ne govori o zagrobnim sankcijama pre kolektivnog Oživljavanja, jer on ne poznaje kategoriju duhovnog tela, duše koja se odvaja od fizičkog tela pri njegovoj smrti. Ukoliko bi se formulisalo da se odmah posle (telesne) smrti svaki grešnik baca u Pakao, upalo bi se determinističku koliziju: za iste grehe onaj koji je davno umro ispaštao bi duže od onog koji je umro pred sam Dan polaganja računa. Muhammedova i kuranska eshatologija barataju prevashodno sa kažnjavanjem posle Časa Oživljavanja, dok nagrađivanje pravednika na Ahiretu, Onome Svetu, dopuštaju da se desi odmah posle smrti pravednog čoveka.

Dok judejce i hrišćane osuđuje za isključivost njihovih soteroloških viđenja, i sam Muhammed Raj ulavnom "rezerviše" za svoje sledbednike: »Oni govore da će u Džennet ući samo Jevreji, odnosno samo hrišćani. To su puste želje njihove! – Ti reci: "Dokaz svoj dajte ako je istina to što govorite"!« (2:111)

Po 'Kuranu' svedoci Božije pravde su nebeski pisari Kiramen-katibin meleki (anđeli), koji beleže sva ljudska dela koja će u potpunosti kod svakoga na Sudnji Dan biti Allahu predočena.Onaj kome se njegova ispisana knjiga života dâ u desnu ruku, po tom predznamenju, ući će u Dženet (Eden, Raj); kome se dâ u levoj, čeka ga Džehennem (69: 19-29). Inače, uzima se da Božiji anđeo čuvar stoji uz desnu stranu čoveka, a Đavolji vesnik i huškač uz levu stranu (rame) čoveka (50:17, 82:10-12, 84:7-12). Osuđeni na večnu smrt se okiva, pre nego što se baci u paklenu tamnicu: »Držite ga i u okove okujte, zatim ga samo u vatri pržite, a onda ga u sindžire sedamdeset lakata duge vežite, ...« (69:30-32; v.: 76:4) – U Bezdanu, Ambisu, čovekovi okovi koji ga vezuju i strovaljuju jesu njegovi teški neočišćeni gresi. – Knjiga sa imenima grešnika naziva se Sidždžin (88:8), a knjiga sa ispisanim imenima »čestitih je u Illijjunu.« (88:18) Zemlja će biti pretvorena u Pakao (70:14-14). Zemlja, uporište Stare Zmije, bila je i biće pakao dok bude greha i grešnika na njoj; no, doći će vreme kada će nju katastrofe i Duh Preobraženja očistiti, i na Novu Zemlju spustiće se Božije Kraljevstvo, i Preobraženu zemlju naslediće novi ljudi, Božiji ljudi.


One koji ne veruju Muhammedovoj reči ‘čeka’ Pakao


U kuranskoj eshatologiji Pakao se vidi kao mesto bez povratka: »Džehennem će zaseda postati, nasilnicima mesto povratka u kome će zauvek ostati: u njemu svežine neće osetiti, ni pića okusiti, osim vrele vode i kapljevine, kazne prikladne.« (78:21-26) Pakao je za nevernike Tamnica (17:8) u kojoj će prebivati svu večnost (98:6) – Pošto je svakome biću Gospod dao slobodu izbora između Dobra i Zla, između toga da živi po Njegovoj ili svojoj volji, i pošto večna Božija Ljubav svako Božije dete nastoji privoleti i pridobiti za neporočan i častan život, to i iz paklene Tamnice duša može da izađe, kad oduži i kroz patnju očisti svoje prepoznate i priznate grehe. Ništa što je večno ne može biti pakleno i prokleto, niti prokleto može biti večno; samo je Bog, Duh Blaženstva, večan, a Bog nije tvorac Pakla, već grešnik i greh. Večno ispaštanje ne postoji, niti ima svrhe i smisla; smisao kažnjavanja nije u samom kažnjavanju, već u tome da se kažnjeniku omogući da oduži svoj dug prema Bogu, Zakonu Života (čije darovane i usađene snage je potrošio kroz grešan život), da se privoli na pokajničko preumljenje, i da se privede istini i ispravnom ponašanju. Kako bi čovek z konačan greh učinjen na Zemlji, mogao da dobije beskonačnu kaznu? Da li je to odraz Božije Pravednosti? Nije li čovek koji je takve stvari imao već dubok pakao u duši? 'Kuran' ne vidi koju slobodu čovek može da ima u Bogu, već zastupa izopačen predestinacionalizam, po kome je Bog tvorac i Dobra i Zla. Jednom je zlo i nesreća koje koji se strovaljuju na čoveka od Allaha, drugi put od samog čoveka (4:78-79), treći put od Šejtana (38:41) No Bog je Svetlost, i u njemu nema nikakve Tame. Po Zakonu uzroka i učinka svaki čovek drži svoje življenje, sliku svog života u svojim rukama, te je uobličava saglasno svome mišljenju, govorenju i postupanju, odnosno saglasno svojim delima. I kako čovek prema svojoj volji uobličava svoje življenje, tako mu se to i vraća. Tvrdokorne duše će Vekovima ispaštati u Paklu; na njima je da li će iz njega ustati ili u njemu sagoreti i rastočiti se.

Neizdržljivom kaznom bivaju pogođeni svi oni koji su na Allaha »iznosili ono što nije istina« (6:93), koji su se »prema dokazima njegovim oholo odnosili«, koji nemaju veru u njega i njegovog Poslanika: »One koji ne veruju u dokaze naše mi ćemo sigurno u vatru baciti; kad im se kože ispeku, zamenićemo im ih drugim kožama da osete pravu patnju.« (4:56, v.: 90:19-20) – Koje 'dokaze' je doneo Muhammed da je Božiji prorok i da Bog na njega spušta Svoju Reč? Nijedno istinsko i osvedočeno čudo, samo sirovo strahouterivačko, dobošarsko i nametljivo busanje i ubeđivanje da je on Allahov poslanik! 'Ključar Dženeta' nije smatrao da je 'obična' paklena vatra dovoljna za 'večno' kažnjavanje 'nevernika', već je uveo neku još jezovitiju i pogubniju vatru, sve kako bi zastrašio i pokorio one koji su odbili da se poklone pred njegovim 'poslanstvom' ili pomislili da napuste islam (a napuštanje muhamedanstva se kažnjava smrću): »... Prorok je rekao, "Paklena vatra je 69 puta toplija nego vatra na zemlji." – Tako da je neko rekao: "Allahov poslaniče, zar ne bi ova obična vatra bila dovoljna za mučenje onih koji nisu muslimani"?« (Sahih al-Buhari, IV, 54, 487) – Sve ono što je u svojoj bezdušnosti dosudio i namenio 'teškim grešnicima', Muhammed, beskrajni grešnik, dosudio je i odmerio je sam sebi.

»... Znaš li ti šta je Džehennem? Vatra Allahova razbuktana, koja će do srcâ dopirati. Ona će iznad njih biti zatvorena, plamenim stubovima zasvođena.« (106:5-9) Muhammed ne shvata da paklena vatra ne dolazi izvana, već iznutra groz grešnu reč i bogoprotivan život; i onaj pakao koji imaju u sebi čovek i duša, oni ga i stvaraju i šire i oko sebe. Zato će i grešnici, oni koji vole i čine greh, kad ih Zlo i Laž porobljujuće sakupe i svežu u svežnjeve izopačenosti, izgledati kao da su bačeni u Pakao, u Oganj Smrti. Po Muhammedovom shvatanju, paklena vatra u kojoj će demoni goreti dolazi sa najbližeg zvezdanog neba: »Mi smo vama najbliže nebo sjajnim zvezdama ukrasili i učinili da vatra iz njih pogađa šejtane, za koje smo patnju u ognju pripremili. A za one koji ne veruju u gospodara svoga kazna je Džehennem, užasno je ono boravište! Kad budu u njega bačeni, pucketanje njegovo će čuti, i on će ključati, gotovo da se od besa raspadne. Kad god se koja gomila u njega baci, stražari u njemu će je upitati: "Zar nije niko dolazio da vas opominje"?« (67:5-8)

Paklena vatra džinima i ljudima bol čini ležajem i pokrivačem (7:41). Pakleni dim je u tri prama razdvojen (76:30). Svi oni koji budu daleko od Allahovog lica, Džehennem će »videti jasno.« (102:6) Grotlo paklene provalije se nikada neće zasititi uzimajući kao hranu nevernike, već će uvek pijavički tražiti i pitati »Ima li još?« (50:30) Da li to znači da će Sudnji Dan 'večno trajati'?!

Nevernici bivaju kažnjeni u skladu sa svojom (ne)verom i prema svojim (ne)delima (88:36, 85:11). Ipak, po 'Kuranu', za Pakao je presudnija vera nego dela koja ishode iz vere. »One koji se greha budu klonili čeka divno prebivalište.« (38:49) Džehennem će biti popunjen ne samo džinima (bićima stvorenim od vatre, koji su postali đavoli), već i ljudima koji su se za Šejtanom (Satanom) poveli (32:13, 7:36). Nevernici i licemeri će »zbog onoga što su radili, biti u muci zadržani; njih čeka piće od ključale vode i patnja nesnosna.« (6:70)

Po konfuznim i mitski obojenim kuranskim objavama, paklena provalija nosi ime Sakar (74:26); njeni čuvari se nazivaju Zebanije (96:18), i ima ih ukupno devetnaest (74:30). Po Strašnome Sudu stanovnici Pakla dozivaće jednog od čuvara Sakara po imenu Malik, da moli Allaha da ih obraduje smrću, na šta će im ovaj strogo uzvratiti: »Vi ćete tu večno ostati!« (43:77) – Vatre Džehennema u kome će nevernici i idolsko kamenje gorivo biti (72:15; 2:24) neće moći ugasiti vode Dženneta, jer je Raj ograđen i udaljen od paklene Peći (101:8-11): »I između njih će se pregrada postaviti koja će vrata imati; unutar nje biće milost, a izvan nje patnja.« (72:15) Žitelji vatre tražiće od žitelja svežine: »Prolijte na nas vode ili nešto od onoga čime vas je Allah obdario« (7:50), no biće odbijeni uz obrazloženje da je to nevernicima zabranjeno. Naravno, 'nevernici' su oni koji nisu prihvatili Muhammeda kao 'Božijeg proroka', i stoga nisu ni mogi imati 'dobra dela'.

U Džehennemu će izrasti Drvo ukleto – Zakkum (17:80), koje će biti jedina hrana grešnicima: »U trbuhu će kao rastopljena kovina vreti, kao što vri ključala voda.« (44:44-46) Plod Drveta prokletstva će izgledati »poput glava šejtanskih.« (37:64-65; cp.: 'Popol Vuh', II, 3) Donoseći grozomorni 'Kuran' i svoj raj preko okrvavljenog mača, 'rajski ključar' Muhammed koji je ugljenisao drvo svoga života, najbolje je pokazao da je se upravo on pre svih hranio sa Drveta prokletstva i Drveta smrti. Kao lažnog svedoka na Boga i teškog hulitelja na Duha Svetog, Muhammeda čeka vekovna paklena patnja.

Mnogoženstvo robovlasnika Muhammeda



Dok se nije pročuo i dokazao kao ‘prorok’, Muhammed je za ženu, tokom 24 godine života, imao samo mnogo stariju (19 godina) od sebe Hadidžu, sa kojom je se, u svojoj 21. godini života oženio iz materijalne računice. Poslije Hadidžine smrti, sa 46. godina iza sebe, Muhammed je oženio svoju drugu suprugu Sevdu bint Zam’ah. Kada je u njemu satanska čulnost i grabežljivost eruptirala, broj njegovih žena je se počeo silno umnožavati. Njegovo venčanje sa Zejnebom, svojom tetičinom i ženom usvojenog sina Zajda, ima gotovo karakter incesta. Do kraja života imao je ukupno 15 supruga, koje je ženio iz čulnih, posedničkih i političkih razloga. Kao politički motivisan brak, na primer, nalazimo njegovu ženidbu sa Um Habibom, ćerkom Abu Sufjana, vođom Kurajšija iz Meke. Iako je za vreme hodočašća ženidba bila zabranjena, 629. g., pošto je ušao u Mekku sa lako naoružanom vojskom, kako bi obavio ustaljene obrede u Kabi, Allahov poslanik je se oženio sestrom žene jednog od svojih ujaka. Tako su se, jedna za drugom, posle Hadidžine smrti, nizale Muhammedove žene. Kad god bi opljačkao neki veći karavan ili neko ‘neposlušno’ arapsko ili jevrejsko pleme, mogao je sebi da priušti novu ženu. Kada je pod komandom Muhammedovog oslobođenika Zajda ibn Harita opljačkan jedan karavan iz Mekke koji je preko Mesopotamije išao za Siriju, Muhammed je uzeo za ženu osamnaestogodišnju Hunajzijevu udovicu Havzu, Omarovu ćerku. Tako je Muhammed imao koristi i od mladih žena (udovica) svojih saboraca koje je odvodio u smrt na razbojničko-osvajačkim pohodima. No, ostalim ‘vernicima’ Muhammed je ograničio broj žena na četiri: »Ako se bojite da prema ženama sirotama nećete biti pravedni, onda se ženite onim ženama koje su vam dopuštene, sa po dvije, sa po tri i sa po četiri. A ako strahujete da nećete pravedni biti, onda samo sa jednom; ili – eto vam onih koje posedujete.« (4:3) – Muhammedu pak Allah nije ograničio broj žena i seksualnih robinja (konkubina). Ženidba sa više žena je težak atak sebičnosti, jer se tako mnogim drugim muškarcima uskraćuju prilike za ženidbu i reprodukciju; osim toga, na zemlji se ne rađa četiri puta više muškaraca od žena, već tek neznatno više. Mnogoženstvo neminovno povlači brojne sukobe i izlive ljubomore u haremu muškarca poligamiste.

Množenstvo je protiv Božijeg zakona. U prahrišćanstvu niko nije imao dve ili više žena (cp.: ‘Poslanica Titu’, 1:6). Muškarac treba biti muž jedne žene. To je večni Božiji Zakon, koji je važio od Adama i Eve naovamo. Po predanju, neki Božiji ljudi (Avraham, Jakov) su u neznanju taj Zakon kršili ... No, ni jednog Božijeg proroka ne nalazimo oženjenog sa više žena.

Ljudi koji se orakulski i frenetično gorljivo pozivaju na Boga, a čine mnoge nezakonitosti koje opravdavaju pozivanjem na Božiju volju, najčešće na taj način beže od priznavanja i prevladavanja neke teške čulne slabosti i strasti kojoj robuju i koju hoće prikazati kao nešto svetlo; zato ih i lažni svetlonoša, koji izvrće sve Lepo i Istinito, može lagati i zavoditi; takve strasti mogu na primer biti biti pedofilija ili homoseksualnost. Iza Muhammedovog odobravanja mnogoženstva nesumljivo stoji njegova jaka čulnost, a koliko Bog kao svoje instrumente može koristiti takve ljude? Mnogoženstvo je jedan, i protiv Božijeg poretka težak atak sebičnosti i ljudske grabljivosti! Muhammedova strasna želja da pljačka nije samo podstaknuta izazovom robne plenidbe, već i zarobljavanjem žena. Plen za Muhammeda nisu bila samo materijalna dobra, već i žene i robinje. Tako Muhammedovi inspiratori iznose: »O verovesniče, mi smo ti dozvolili da budu žene tvoje one kojima si dao venčane darove njihove, i one u vlasti tvojoj koje ti je Allah dao iz plena, i kćeri amidža tvojih, i kćeri tetaka tvojih po ocu, i kćeri daidža tvojih, i kćeri tetaka tvojih po materi koje su se s tobom iselile, i samo tebi, a ne ostalim vernicima, ženu, vernicu koja sebe pokloni Verovesniku, ako se Verovesnik hoće njome oženiti, da ti ne bi bilo teško. Mi znamo šta smo propisali vernicima kada je reč o ženama njihovim i o onima koje su u vlasništvu njihovu. A Allah prašta i samilostan je. Možeš zanemariti one među njima koje hoćeš i možeš pozvati sebi onu koju hoćeš, a možeš zatražiti onu koju si udaljio, nijedno od toga nije tvoj greh. Najlakše će tako one radosne biti i neće se žalostiti i tako će sve onim što im ti daješ zadovoljne biti, a Allah zna šta je u srcima vašim; Allah zna sve i blag je. Od sada ti nisu dopuštene druge žene, ni da umesto njih neku drugu uzmeš, makar te i zadivila lepota njihova, osim onih koje postanu robinje tvoje. – A Allah na sve motri.« (33, 50-52) – Iz ovoga se vidi da je nezasiti hedonista Muhammed bio do krajnosti strasno razgoren (čemu je naravno i vrelo arabijsko sunce doprinosilo!), da mu za zadovoljavanje pohote prepreku nisu predstavljale ni žene iz krvnog srodstva, a za robinje i da ne govorimo. Među Arapima susednim Persijancima, u Muhammedovo vreme, postojao je običaj da se ljudi bračno uzimaju i u najbližem srodstvu.) Njegovi inspiratori i zavodnici su ga podržavali u njegovoj čulnoj raspojasanosti, samo da bi ga imali kao svoga roba. Kada je u pitanju bilo zarobljavanje, pridobijanje i iskorišćavanje žena, za nezasitog Muhammeda nije postojao nikakav greh. Njemu je Allah sve dopuštao, samo da mu bude rob i da mu ropski služi u zavođenju čovečanstva kroz svoju arijansko-arabljansku sektu. U ‘Kuranu’ se odriče da je se Muhammed povodio za tuđim ljudskim željama, no jasno vidimo da je svoje ljudske želje izdašno ispunjavao: »Reci: "Ja se ne povodim za željama vašim, jer bih tada zalutao i ne bih na pravom putu bio".« (6:56) – Inače, i u starozavetnim redakcijama nalazimo epizode gde Bog navodno dopušta da se mlade žene uzimaju kao plen (‘Ponovljeni Zakon’, 21:10-14).

Iako se u Al-Qur’an-u govori protiv preljube, kada su u pitanju bile zarobljene (tuđe) žene, tu više za Muhammeda i njegovu razbojničku svitu nikakve moralne skrupule nisu važile. I što je još strašnije, u svojoj raspamećenosti i čulnoj razlivenosti zamišljavao je da će sa takvim izopačenostima i bludničenjima da nastavi i u zagrobnome svetu, u Raju: »A onima koji su se Allaha bojali želje će se ostvariti: perivoji i vinogradi, i devojke mlade, godina istih, i pehari puni. Tamo prazne besede i neistinu neće slušati. Gospodar tvoj će ih darom obilnim nagraditi.« (78, 31-36; videti i: 38, 49-52). Te: »Biće naslonjeni na divanima poređanim, a obradovaćemo ih hurijama džennetskim.« (52, 20) – Neke rajske ‘blagodati’, posebni perivoji (55:62-76), biće samo za muškarce dostupni, nikako i za žene: »Mi ćemo ih hurijama, krupnih očiju, ženiti.« (44:54) – Oni koji odu u Nebo, u Raj, dakako se neće ženiti i udavati, decu začinjati i rađati, jer u Nebo odlazi duša, duhovno telo, a ne fizičko telo.

Muhammed je, pozivajući se na snolike i nebulozne inspiracije od Allaha, čak i preotimao žene od svojih prijatelja, čak i od svojeg usvojenika Zajda ibn Harisa preoteo je ženu Zajnebu, svoju tetičinu. Jovan Damaskin o tome lepo svedoči: »Taj Mamed, sastavivši, kako je rečeno, mnoge besmislice, svakoj od njih dade naročiti naziv, na primer spis: 'O ženi'. U njemu Mamed ustanovljuje, da se može otvoreno uzeti četiri žene, i ako možeš, hiljade naložnica – koliko zahvati ruka, u nižem činu upoređeno s četiri žene. A od četiri žene, onu koju poželiš /da otpustiš/ – otpusti je, a drugu, ako je hoćeš /za sebe/, uzmi je, to je Mamed ustanovio po sledećem povodu. Mamed je imao satrudnika po imenu Zid /= Zajd ibn Haris/. On je imao divnu ženu, koju požele Mamed. I evo, kada su oni sedeli, Mamed reče: "Bog mi je zapovedio da uzmem tvoju ženu." – Ovaj je odgovorio: "Ti si poslanik, postupi tako, kako ti je rekao Bog: uzmi moju ženu." – Uistinu, čak i više da kažemo, Mamed mu je rekao: "Bog mi je zapovedio da ti otpustiš ženu svoju." – Ovaj ju je otpustio. Posle nekoliko dana Mamed reče: "Bog je zapovedio da je ja uzmem za sebe." – Zato je i on, uzevši je i učinivši preljubu sa njom, ustanovi ovakav zakon: "Ako hoćeš da otpustiš, otpusti ženu svoju. Ako pak, otpustivši je, obrneš joj se iznova, tada dopusti drugome da se sa njom oženi, jer je nemoguće uzeti je natrag, ako se sa njom /najpre/ ne oženi drugi. Ako pak i brat otpusti ženu, nju da oženi brat njegov, ako hoće".« (De haeresibus, haer. 100)

Kako u Medini narod nije blagonaklono prihvatio Muhammedovu rodoksrvnu ženidbu za kurajšitsku plemkinju, to je se Allah odmah potrudio da je primereno ozakoni, da zapovedi da se otpuštenica usvojenog sina može uzeti za ženu posle određenog (trocikličnog) vremena čekanja (2:228-229): »A kad ti reče onome kome je Allah milost darovao, a kome si i ti dobro učinio: "Zadrži ženu svoju i boj se Allaha!" – u sebi si skrivao ono što će Allah obelodaniti i ljudi si se bojao, a preče je da se Allaha bojiš. I pošto je Zajd s njom živio i od nje se razveo, mi smo je za tebe udali kako se vernici ne bi ustručavali više da se žene ženama posinaka svojih kad se oni od njih razvedu – kako Allah odredi, onako treba biti. Verovjesniku nije teško da čini ono što mu Allah odredi jer takav je bio Allahov propis i za one koji su pre bili i nestali – a Allahova zapoved je odredba konačna, ...« (33:37-38) – Dakle, ono što Allah dozvoli, koliko god bilo sablažnjivo i nečasno, to 'ne nosi' nikakav greh.

Treba znati da Muhammedu ni seksualna zloupotreba dece, poput one koja je široko praktikovana u staroj Grčkoj, nije bila strana, pogotovo kad su u pitanju bile robinje. Iz ovoga je jasno zašto je dolazio Gnev Božiji na njega, te su mu vlastita deca umirala: sinovi Kasim i Abdallah. – Kada je iz Egipta 629. g. vratio njegov izaslanik doveo mu je dve ropkinje, koptske devojčice: sestre Mariju i Sirin; jedna od njih (Marija) postala je Muhammedova naložnica, seksualna robinja (Tabari, XXXIX, pag. 194), rodila mu i dete, koje je posle 1,5 godine umrlo; a drugu je dao poeti Hasanu Thabitu. Muhammed bi se oženio i sa Marijom, ali kako je bila hrišćanka, to mu je bilo neizvodljivo. (Zato je možda ceo svet trebalo prevesti u ‘Allahove robove’.) One žene iz roblja koje mu se nisu sviđale za seksualna iživljavanja i skrnavljenja, Muhammed je prodavao i zamenjivao za konje i oružje. Tako je, na tuđoj nesreći, bezosećajni i u greh potonuo Muhammed, dolazio do sredstava za nove pljačke, nova porobljavanja, nova osvajanja, do novih robova iz mnogih naroda (Al-Buhari, V, 541; VII, 344). – Što je i za očekivati, Muhammed se nije osvrtao na to što će zarobljenim ženama (koje će posle seksualnog zlostavljanja prodati) začeti dete, čak više tražio je od svoje razbojničke svite da se na prekinuti snošaj (al-azl, coitus interruptus) uopšte ne osvrće (Al-Buhari, V, 459; VII, 137; Sahih Muslim, II, 3371). On nije razmišljao o Božijoj zakonitosti da se deca trebaju začinjati samo iz obostrane ljubavi i obostrane želje. Muhammed je se pokazao kao bezumnik najgore vrste. Po njemu je formalno preljuba bila zabranjena pred Bogom, ali silovanje otetih udatih žena nije: »... Ne ženite se ženama kojima su se ženili očevi vaši – a što je bilo, biće oprošteno; to bi, uistinu, bio razvrat, gnusoba i ružan put. Zabranjuju vam se: matere vaše, i kćeri vaše, i sestre vaše, i sestre očeva vaših, i sestre matera vaših, i bratične vaše, i sestrične vaše, i pomajke vaše koje su vas dojile, i sestre vaše po mleku, i majke žena vaših, i pastorke vaše koje se nalaze pod vašim okriljem od žena vaših s kojima ste imali bračne odnose, – ali ako vi s njima niste imali bračne odnose, onda vam nije greh, – i žene vaših rođenih sinova, i da sastavite dve sestre, – što je bilo, bilo je, Allah zaista prašta i samilostan je, i udate žene, osim onih koje zarobite; to su vam Allahovi propisi, a ostale su vam dozvoljene, « (‘Kuran’, 4:22-24) – Sličnu izopačenost i nakaradnost nalazimo i u uredbi da se ne sme krasti ali se sme pljačkati (oružano krasti i otimati). Preljuba je preljuba, i silovanje je silovanje, bilo da je ono učinjeno sa slobodnom udatom ili zarobljenom udatom ženom. Jedan greh povlači drugi, i kod Muhammeda jedan greh opravdava drugi. No Allah prašta sve učinjene razvratnosti i gnusobe, samo da mu se ropski služi i da se uzdiže kao ‘Bog’.

Muhammed zabranjuje da se žene kao stvari nasleđuju (4:19), ali ne i da se sa njima kao sa stvarima postupa, pogotovo ako su zarobljene i otete. Zarobljena žena se samo nasiljem i strahom može držati uza sebe, a takvo ophođenje prema bilo kojoj ženi je daleko od Božijeg puta: »... I /nisu malodušni oni koji budu/ živeli jedino sa ženama svojim ili sa onima koje su u vlasništvu njihovu, oni, doista, prekor ne zaslužuju, ...« (70:30) – Muhammed robinje (koje je obezbeđivao i kao poslugu za svoje žene) i naložnice vidi samo kao stvari; on ne zabranjuje da se robovi siluju i besomučno radno eksploatišu (što se u radu nosača tereta i rudara najdrastičnije vidi), da se ubijaju i protiv svoje volje žene, a njihovo potomstvo uzme kao nasleđeno roblje. Muhammed je ozakonio robovlasništvo kao deo 'Božijeg poretka'. No, nijedan čovek drugome čoveku ne može i ne treba biti gospodar i vlasnik, jer je jedan gospodar svima – Bog, a ljudi trebaju Bogu biti verni služitelji i dostojanstvena deca, jedni drugima braća, prijatelji i saslužitelji, a životinjama marljivi čuvari. Onaj koji druge ljude podjarmljuje i postavlja se kao njihov vlasnik pokazuje da nema ni vlast nas samim sobom, da je u vlasti Tame, da je rob Krvnika ljudskog. Svoj odnos prema Allahu Muhammed vidi samo kao ropski, što je se pokazalo istinitim. Istinski Bog ne traži i ne uzima robove, jer on je ljudima dao slobodnu volju, slobodu izbora, a rob nema tu slobodu. U 'Kuranu', koji i muslimane vidi kao moguće ljudske robove, demagoški i se iznosi da je oslobađanje roba dobro delo (90:13); i oslobođenje roba često je sankcija i kazna za neki prestup (4:92, 5:89, 58:3). No u prvoj liniji je dobro delo i dobar stav poštovati svačiju slobodu i nikoga (pa ni svoje dete, ni svoga supružnika) nikakvim sredstvima ne pretvarati u svoga, otvorenog ili prikrivenog roba. Čovek treba svojim rukama da se izdržava, a ne korišćenjem tuđeg ropskog rada.

Uz brojne svoje žene, polno izopačen rasul (zakonodavac), Allahov rob i robovlasnik Muhammed – koji je potomke imao samo sa prvom ženom, Kadidžom bint al-Huvejlid (hrišćankom po imenu), sa preko 50 godina iza sebe, oženio je i polno koristio devetogodišnju devojčicu Aišu (koja mu je bila treća žena), kako već izveštava prenositelj hadisa Hisham Ibn ’Urwah iz Medine. Sahih Muslimu donosi tri hadisa, koji jasno govore o tome da je Aiša prilikom svoje udaje za Muhammeda bila devet godina stara. Ovde ćemo citirati Sahih al-Buharija kada ukazuje na brak ostarelog Muhammeda sa devetogodišnjom devojčicom Aišom: »Aiša, neka je Allah njome zadovoljan, rekla je da je imala 6 godina, kada je zaručena /nikah/ za Poslanika i da ju je on oženio /zavadž/ kada joj je bilo 9 godina, i ona je ostala kod njega 9 godina.« (Tom IX, knj. 62, had. 64) Al-Buhari još na tri mesta u svojim hadisima to ponavlja. Allah je Muhammedu još pre zaruka ukazao na Aišu, kao na njegovu buduću suprugu: »Pričala je Aiša, neka je Allah s njom zadovoljan: "Božiji poslanik mi je rekao: "Ti si mi dvaput pokazana u snu. Neki čovek te donio u svilenoj tkanini i rekao mi: " Ovo je tvoja supruga." – Ja sam to otkrio, a ispod si bila ti. Rekao sam sebi: "Ako je ovaj san od Allaha, on će ga ostvariti".« (Sahih al-Buhari, tom 7, knj., 62, had. 15)

Aiša je bila ćerka jednog od najbližih Muhammedovih sledbenika – Abu Bakra, koji je među prvima primio islam, i sa ovom udajom kćerke učvrstio svoje porodične veze sa Allahovim poslanikom. Zaruke između Muhammeda i Aiše su obavljene 11. godine Muhammedovog ‘poslanstva’, pre njegove hidžre u Medinu, i godinu dana nakon što je oženio Sevdu. Aišu je Muhammed oženio u mesecu Ševvalu (verovatno prve Hidžretske godine), počeo polno da je koristi sedam meseci nakon njegovog prebega u Medinu. Naravno, sa njome nije mogao imati dece, jer ju je preranom i predpubertetnom seksualnošću reproduktivno uništio.

Muhammedovu ženidbu detetom, grozomornu pedofiliju, islamske apologete pokušavaju anemično da odbrane tvrdnjom da je u vreme kada je živeo Muhammed, životni vek ljudi bio znatno kraći, a to i običaji kod Arapa tražili su da se devojke udaju (i počnu sa rađanjem dece) još dok su sasvim mlade, maltene devojčice. No, Božiji zakoni treba da stoje iznad ljudskih predanja i ljudskih običaja. Isus ukoruje judejce koji su svoja predanja nadredili Božijim Zapovestima (‘Matej’, 15:3). Da je Muhammed bio Božiji prorok i reformator, on bi se uzdigao iznad ružnih i nedoličnih ljudskih običaja, on bi se zauzeo za njihovo ukidanje, a ne bi bio njihov rob, podložnik satanskih čulnih izazova i ugođaja.

Kada je Abu Bakr, potpomognut demonskim legijama, pobedio brojnije ali nenaoružanije ‘mnogobošce’, karavandžije iz Mekke kod oaze Badr (cp.: ‘Kuran’, 8:7-19, 3:123-125), Muhammed ga je nagradio tako što mu je za ženu dao svoju ćerku Fatimu. Svaki osvajačko-politički uspeh, širenje halifata putem džihada, Allah je hteo bogato da nagradi.

Muhammed je drakonski osuđivao druge za preljube. No kada je on bio u pitanju, njegove preljube, otimanja žena, silovanja i iživljavanja, tu nije bilo nikakve osude na vidiku. Sa Allahovim blagoslovom radio je što god je hteo i mogao, sjedinjavao krvoproliće i svoju nezajažljivu čulnost.

Razliku između nivoa svesti Prvorodnog Sina Božijeg, Isusa Hrista, i Muhammeda, najbolje se da uočiti iz sledećeg primera i poređenja. Kada su Muhammedu poslali jednog oženjenog Jevrejina i jednu udatu Jevrejku koji su zatečeni u preljubi u gradu Hajbaru (koji je se nalazio na nekoliko desetina kilometra severno od Medine), da im ovaj presudi, on je pogledao šta kaze Tevrat i njegova Knjiga, i odredio im bez milosti kaznu kamenovanja. Kada su Isusu judejski književnici i fariseji doveli ženu uhvaćenu u preljubi kušajući ga pitanjem da li bi ona po (izmenjenom) Mojsijevom Zakonu trebala da bude kamenovana, On im je uzvratio: »Ko je od vas bezgrešan – neka prvi baci kamen na nju.« ('Jovan', 8:7) – Posramivši ih i razotkrivši ih kao potajne preljubnike, Hrist ih je mirno rasterao. Svoje bližnje kamenuje i ne pruža mu priliku da ispravi svoje grehe samo onaj ko ima kameno srce, ko je duboko zaveden Tamom, pa tako umišljava da se ljubav prema Bogu ispoljava time što će se biti brutalan i nemilosrdan prema bližnjem, onaj koji ne ume da bude dobar uzor već nasiljem i manipulacijama razne vrste hoće drugog da 'preobraća' i ‘dovodi u red’.

Nezakonito buđenje duhovnih snaga i nezakonito otvaranje duhovnih štitova (što sve nalazimo kod lažnih proroka), praćeno je i brojnim seksualnim devijacijama, jer božanske snage u čoveku se pokazuju i kao reproduktivne snage. Muhammed, ne samo da je voleo sredovečne udovice, već je očigledno imao i homoerotičnu naklonost prema mladim muškarcima, sa kojima je se najčešće okruživao i uzimao ih u svoju vojsku. Čak je i poginule ‘drugove’ sahranjivao u istom grobu. Kao što je bilo u staroj Grčkoj, i među Arapima Muhammedovog vremena, homoerotične veze nisu izazivale veću sablazan. Doima da je Muhammedova veza sa Alijem (Ali b. Abu Talib), njegovim mladim rođakom, sinom svoga strica, kome je kasnije, iz formalnih obzira, dao ćerku za ženu, bila jača od mnogih njegovih brakova. Svoga nećaka, budućeg halifa, Alija, Muhammed je obožavao i video ga kao svoju duhovnu dualnu nadopunu: »Ali i ja, 14.000 godina pre stvaranja čovečanstva, bili smo jedno svetlo. Kada je Allah stvorio Adama, on je raspolovio tu svetlost na dvoje, od koje sam jedno ja a drugo je Ali.« (Salman) – Znameniti američki crnoputi boksač Kasijus Klej, pripadnik sekte ’Islamski narod’, u čast ove dvojice promenio je svoje ime u Muhammed Ali. Sa mladim Alijem, na čijim rukama je umro, Muhammed je često delio i postelju. Veliku intimnu bliskost, još pre pojave Alija, Muhammed je pokazivao i sa Zajdom, robom koga mu je kao petnaestogodišnjaka poklonila njegova prva žena, Kadidža. Za preispitivanje, kao homoerotična, je i naklonost Abu Taliba (koji nikada nije prestupio Muhammedovoj, islamskoj sekti), Muhammedovog strica i staratelja, u Muhammedovim mladalačkim danima. Kada je Muhammed 'odstupio' od mnogobožačkog kulta u Mekki, Abu Talibu, kao jednom od starešina Kurajšija Mekke, druge starešine su kao 'sina' ponudile najzgodnijeg mladića u gradu. Dobro je poznato da ličnosti koje su kao deca pretrpeli različite oblike seksualnog zlostavljanja i skrnavljenja, najčešće kasnije i same pokazuju neke oblike devijantnog i napasničkog seksualnog ophoćžđenja, jer su negativne snage i ponižavajuće traume već duboko usađene u njihovu dušu. I dan-danas se među bogatim i nastranim muslimanima Arabije dečaci (pogotovo kastrirani) koriste kao seksualno roblje i regrutuju za haremske evnuhe. Kad rob ostari i onemoća, kad više nije ni za seksualno iživljavanje ni za radno korišćenje, onda se 'milosrdno' oslobađa pred Allahom, odnosno isteruje da skapava sam na ulici. Inače, pijaca robova u Muhammedovoj Medini ukinuta je tek 1923. g. ne.



'Zakonodavac' Muhammed ukida sabat

U islamu, odnosno islamskoj svetoj knjizi – Al-Qur’an-u preferira se doktrina da je Allah svagda isto učio preko svih svojih poslanika: Avrahama (Ibrahima), Mojsija (Musa), Isusa ('Isa), ... Naglašava se da su svi oni, zaključno s Muhammedom, navodno 'poslednjim Božijim poslanikom' (koji je se pojavio daleko pre Smaka sveta i Kijametskog Dana) isto učili i prenosili. Tako se u Suri 2 (El-Bakare – 'Krava'), ajetu 136 kaže i poučava: »Recite: "Mi verujemo u Allaha, i u ono što se objavljuje nama, i u ono što je objavljeno Ibrahimu, i Ismailu, i Ishaku, i Jakubu, i unucima, i u ono što je dato Musau i Isau, i u ono što je dato verovjesnicima od gospodara njihova; mi ne pravimo nikakve razlike među njima, i mi se samo njemu pokoravamo".«

Ako je Mojsije istinski Božiji prorok, i ako je Gospod preko Mojsija dao Deset Zapovesti Izraelu, narodu koji ih je trebao ostvariti i preneti svim narodima – jer te Zapovesti su temelj svake duhovne etike i vrlinskog življenja – onda je On dao i zapovest o svetkovanju sabata (hebr.: šabbath), dana odmora, sedmog dana, koji se u arapskom naziva yawmnus-sabti. Još preko proroka Ezekiela Gospod ukazuje kako je judejsko sveštenstvo zanemarilo Njegove subote: »Sveštenici njezini ne poštuju Mog Zakona i oskvrnjuju Moje svetinje, ne razlikuju sveto od nesvetoga, ne učeći se lučiti nečisto od čistoga. Zanemarili su Moje subote, bez časti sam u njihovoj sredini.« (22:26) – Na to odstupanje od sabata, dana odmora, ukazuje se uzgredno i u Al-Qur'an-u: »Vama je poznato ono što se dogodilo onima od vas koji su se o subotu ogrešili, kao i to da smo im mi rekli: 'Budite majmuni prezreni!'« (2:65) – Ipak, u 'Kuranu' se tendeciozno hoće predstaviti da je subotnja ustanova nešto što se dotiče samo Jevreja: »Svetkovanje subote je propisano onima koji su imali različita mišljenja o njoj, i Gospodar tvoj će na Sudnjem danu njima presuditi u onome oko čega su se razišli..« (16:124) – Može li Allah po različitim aršinima da sudi Judejcima, Arapima i hrišćanima?

Pogledajmo još neke ajete iz 'Kurana', u kojima Muhammedovi inspiratori iz Podnebesa, govoreći u ime nekakvog boga, koga nazivaju 'Allah', implicitno potvrđuju istinitost starozavetne zapovesti o suboti, sabatu:

»O vi kojima je Knjiga data, u ovo što objavljujemo poverujte – ono što potvrđuje kao istinito ono što već imate – pre nego što izbrišemo crte lica i ne damo im oblik kakav je straga, ili pre nego ih prokunemo kao što smo prokleli one koji nisu subotu štovali. – A Allahova zapovest se mora izvršiti. (4:47)

»I još smi im rekli: "O subotu se ne ogrešite!" – i od njih smo čvrsto obećanje uzeli.« (4:154).

»I upitaj ih o gradu koji se nalazio pored mora kad su propise o suboti kršili: kada su im ribe, na oči njihove, dolazile dok su subotu svetkovali, a kad nisu svetkovali, one im nisu dolazile. Eto, tako smo ih u iskušenje dovodili zato što su stalno grešili.« (7:163)

Ako je Bog univerzalni Bog, Bog svih naroda i svih podneblja, onda su i Njegove zapovesti univerzalne i svevažeće uredbe. Onda i zapovest o sabatu treba da važi i za Arape, odnosno i za muslimane.

Iz novozavetnih i poapostolskih tekstova poznato je da je Gospod nedelju, Gospodnji dan, Dan Sunca Pravednosti, odredio i potvrdio kao dan svetog oltarsko-liturgijskog okupljanja u sakralnim zdanjima. Dakle, Gospod je odredio da verujući narod i kler posle subotnjeg mirovanja pri svojim domovima, na početku nedelje se svečano okupljaju. Međutim u 'Kuranu' nalazimo da sam Allah gazi ono što je objavio preko svojih proroka Mojsija i Isusa – o subotnjem danu odmora i nedeljnom danu okupljenja, pa određuje da sedmično središte kulta treba biti petak (arap.: yawmul-qumu‘ati, ranije: yawmul-sittah): »O, verni, kada se pozove u petak na molitvu /džum‘u-namaz/, kupoprodaju ostavite i pođite da molitvu obavite.« (62:9) – Zašto je Muhammed, odnosno Allah, prebacio nedeljni dan okupljanja (i subotnji dan odmora) na Petak? Jednostavno da bi se nova religija – islam (u biti preoblikovan poegzilski paganizirani judaizam) u nečemu razlikovala od hrišćanstva i judaizma. Muhammed je više želeo da se dopadne mnogobošcima Mekke, nego da postigne istinski most suradnje sa drugim starim veroispovestima.

Šta se u 'Kuranu' naznačuje za prestupnike Mojsijeve 'Tore', 'Tevrata': »Oni kojima je naređeno da prema Tevratu postupaju, pa ne postupaju, slični su magarcu koji knjige nosi.« (62:5) – Ako je Muhammed bio 'Božiji prorok', zar on nije trebao da sledi potpuno veru Avrahama i Mojsija: »Posle smo tebi objavili: "Sledi veru Ibrahimovu, veru pravu, on nije Allahu druge smatrao ravnim"!« (62,123) – »On tebi objavljuje Knjigu, pravu istinu, koja prethodne potvrđuje, a 'Tevrat' i 'Indžil' objavio je još ranije, kao putokaz ljudima, a objavio je i ostale koje rastavljaju istinu od neistine.« (3:3) – U 'Kuranu' se zapoveda da su muslimani dužni da postupaju prema 'Tevratu': »Mi smo Musau i Harunu dali 'Tevrat', svetlo i pouku za one koji se budu greha klonili, ...« (21:48) – I sam Isus je ukazivao da je došao da ispuni i potvrdi istinski Božiji Zakon preko Mojsija. A Zapovest o svetkovanju sabata je dakako autentična Božija reč. Jer kad bi Bog ukinuo jednu Svoju Zapovest, to bi bilo kao da je ukinuo sve, jer svaka zapovest je sadržana u svakoj drugoj.

Da li je Kabu Avraham sagradio?!



Dobro je poznato da islam, religija koju je navodni prorok, trgovac, vojskovođa i osvajač Muhammed ustanovio počiva na pet stuba, pet dužnosti (šarta), koje odišu ispraznošću i idolopoklonizmom: drugi stub tog kulta je molitva, koja se pet puta tokom svakog dana obavlja uz klanjanje prema Mekki (stariji naziv: Bekka, puni arapski naziv: Makka al-Mukarrama), odnosno prema Kabi (Ka’bah), koja služi kao poklonički orijentir (qibla). (Naravno, i Muhammedu je kibla najpre bila Jerusalim, no kada su ga Jevreji u Arabiji uglavnom odbacili kao proroka, on je kao orijentir uzeo staro pagansko svetilište u Mekki. Onaj ko se istinski klanja Bogu, klanja se Sveprisutnome Bogu; a ako hoće da njegov naklon bude fizički negde usmeren, to je pre svega strana izlazećeg Sunca – istok. Dalje, istinski pobožnik pada molitveno ničice, licem prema zemlji, samo onda kada mu se prikaže Živi i Istiniti Bog. – Peta od osnovnih dužnosti muslimana (vezana za obred Hadži-bajram, odnosno Umra) koju treba ispuniti jednom u životu, ako je to ikako moguće, je hadždž, odnosno hodočašće u Mekku tokom meseca Zu-l-Hidže-a. Islam se na svakom koraku pokazuje kao religija laži: religija u kojoj se klanja lažnome bogu Allahu, prema lažnome Božijem Hramu, gde se uzdiže lažni 'poslednji' Božiji poslanik i njegova lažna objava.


Iako toga sami nisu svesni, iako to ne žele da priznaju, život predanih muslimana je ispunjen najdubljim idolopoklonstvom i mnogoboštvom, idolopoklonstvom koje se pokazuje i kroz klanjanje prema Hramu u Mekki i kroz hadžiluk na kome je najveće dostignuće dodirnuti i poljubiti famozni meteoritski crni kamen, ili bar dodirnuti raskošna vrata kubičnog Hrama. Muhammedovim sledbenicima poklonički orijentir nije sveprisutni Bog, već Kaba, drevno obnovljeno mnogobožačko svetilište: »Svako se okreće prema svojoj kibli, a vi se potrudite da druge čineći dobra dela preteknete! Ma gde bili, Allah će vas sve sabrati; Allah, zaista, sve može. I iz svakog mesta u kome budeš ti lice svoje Svetom hramu okreni – istina doista od gospodara tvoga dolazi – a Allah motri na ono što radite. I iz svakog mesta u koje dodeš ti lice svoje svetom Hramu okreni, i gde god se nalazili, vi lica svoja prema toj strani okrenite, da vam ljudi ne bi imali šta prigovoriti, osim inadžija između njih – njih se ne bojte, mene se bojte!; - da bih blagodat svoju prema vama upotpunio i da biste na pravom putu bili.« (Al-Qur’an, el-Bekare, 148.-150.) – Najuzvišeniji trenutak islamskih hadžija je da se ambijentalno neposredno poklone paganskom kamenom zdanju i bogu Meseca, sa mesta na kojem je se navodno i Avraham (Ibrahim) klanjao: »Neka vam mesto na kome je stajao Ibrahiim bude prostor iza koga ćete molitvu obavljati.« (Al-Bekare, 125.) – »U njemu su znamenja očevidna – mesto na kojem je stajao Ibrahim.« (Alu Imran, 97.) – Mekami-Ibrahim je mesto pred samim Hramom na istočnoj strani gde se nalazi kamen s navodno Avrahamovim tragovima nogu, a udaljen je od Hadžeru-l-esveda 28 aršina. U Masdžidu-l-haramu ili Haremi-šerifu pored Bejtullaha, Mekami-Ibrahima i Zem-zema, nalaze se još dva ‘blagoslovena’ mesta: Safa i Merva. O Safi i Mervi u ‘Kuranu’ možemo pročitati i ovo: »Safa i Merva jesu Allahova sveta mesta, zato onaj koji Ka’bu hodočasti ili umru obavi ne čini nikakav prestup ako krene oko njih. A onaj koji drage volje učini kakvo dobro delo – pa, Allah je doista blagodaran i sve zna.« (el-Bekare, 158)

Idolatrijski odnos prema zemnim stvarima u islamskoj knjizi je inače široko prisutan, a potencira se najviše u više puta ponovljenoj priči kako ‘bog’ Allah traži od nekakvih džina (koji su postali đavoli – šejtani) da se poklone Adamu, čoveku stvorenom od zemlje. I čovek i svako drugo duhovno biće treba da se klanja jedino Živome Bogu.

Sledbenici tobožnjeg proroka Muhammeda ustrajavaju u tvrdnji da je najveće islamsko 'svetilište' iz Mekke podigao patrijarh Avraham (Ibrahim) i njegov sin Jišmael (Ismail); veruju da je mesto gde će biti građena i sagrađena Kaba odredio sam Allah, te da je Kaba, odnosno Mekka od Boga učinjena kućom hodočašća za svakog muslimana. (Inače, treba znati, u Mekku je pristup nemuslimanima zabranjen.)

Naravno podloga za takva proizvoljna i nebulozna izvođenja susreće se u samom Al-Qur'an-u, gde se iznosi: »I dok su Ibrahim i Ismail temelje Hramu podizali, oni su molili: Gospodaru naš, primi od nas, jer ti, uistinu, sve čuješ i sve znaš! Gospodaru naš, učini nas dvojicu tebi odanim, i porod naš nek bude odan Tebi, i pokaži nam obrede naše i oprosti nam, jer ti primaš pokajanje i samilostan si! Gospodaru naš, pošalji im poslanika, jednog od njih, koji će im ajete tvoje kazivati i Knjizi ih i mudrosti učiti i očistiti ih, jer ti si, uistinu, silan i mudar!« (Al-Bekare,127.-129.)

Tabari (II, 71) pak prenosi legende i predanja gde je Allah navodno Avrahama sa Hagarom i Jišmaelom iz Sirije pozvao da se upute hodočasnički do Mekke (koja tada nije ni postojala) i da tu sagrade Hram, te da pozove čovečanstvo da krene njegovim putem. – Inače pored Ka’be izbija izvor (za žitelje pustinje oduvek ‘sveto mesto’), koji Arapi zovu Zem-zem, a koji je i mnogobošce inspirisao da tu podignu svoj hram. Vremenom je to vrelo bilo zaboravljeno i zasuto peskom, a ponovo ga je, kako predanje kaže, otkrio i obnovio Muhammedov deda Abdul Muttalib.

Gde Avrham ponajprije živi? U Uru Haldejskom, koji se nalazi otprilike na mestu gde se veliki Eufrat uliva u Persijski Zaliv. Odatle se upućuje u Haran (danas jugoistok Turske), središtu kulta boga meseca. Iz Ura Avraham ide u Kanaan (Palestinu) i Egipat. U Kanaanu Avrahamova žena Sara umire (‘Postanak’, 23:2.19.). U Kannanu, nasuprot Mamri, završava svoj život i biva sahranjen i Avraham (‘Postanak’, 25:9-10). Arabija je u to vreme nepregledna pustinja (to i arheologija potvrđuje), svakako nenaseljena, i apsurdno je i pomisliti da je Avraham napustio Kanaan da bi otišao u Arabijsku Mekku i tu sagradio Hram. Muhammedovo rodno mesto Mekka, udaljeno oko 80 kilometara od Crvenog mora, smeštena je u suvoj, neplodnoj i kamenitoj dolini, u kojoj uglavnom vlada nepodnošljiva žega. Tek mnogo vremena posle Avrahama Mekka je se pokazala kao naseobina i pretvorila u važan trgovački centar. Uz svetilište trgovci su imali privid sigurnosti i tranzitnu slobodu, s obzirom da su ga poštovali mnogi beduinski rodovi.

I što je najgore u celoj toj besmislenoj priči oko Kabe, Muhammed, odnosno njegovi inspiratori iz Podnebesa, nisu na čisto da li je Avraham obnovio neki postojeći hram ili je novi od temelja zidao.

Tako se u Al-Qur’an-u da pročitati sledeća tvrdnja: »I kada smo kao pribežište Ibrahimu pokazali mesto gde je Kaba-hram, rekli smo: "Ne smatraj nama nikoga ravnim, i očisti ovaj hram moj za one koji će ga obilaziti, koji će tu u blizini njegovoj stanovati, i koji će salat obavljati, i oglasi ljudima hadž!’ – dolaziće ti peške i na kamilama iznurenim; dolaziće iz mesta dalekih, da bi koristi imali i da bi u određene dane, prilikom klanja kurbana, kojim ih je Allah opskrbio, njegovo ime spominjali. Jedite meso njihovo, a nahranite i siromaha ubogog! Zatim, neka sa sebe prljavštinu uklone, neka svoje zavete ispune i neka oko Hrama drevnoga obilaze".« (22:26-29)

No po drugoj tvrdnji Avraham ne nalazi već sazidan hram, već novi od temelja podiže: »I dok su Ibrahim i Ismail temelje Hrama podizali, oni su molili: "Gospodaru naš, primi od nas, jer ti, uistinu, sve čuješ i sve znaš! Gospodaru naš, učini nas dvojicu tebi odanim, i porod naš neka bude odan tebi, i pokaži nam obrede naše i oprosti nam, jer ti primaš pokajanje i samilostan si! Gospodaru naš, pošalji im poslanika, jednog od njih, koji će im ajete tvoje kazivati i Knjizi ih i mudrosti učiti i očistiti ih, jer ti si, uistinu, silan i mudar"!« (2:127-129)

Izlaz iz ove ukazne paradoksalnosti islamska predaja je našla da je Hram zapravo i pre Avrahama postojao, da je to’Adamovo zdanje’ uništeno u Potopu, a onda ga je Avraham opet podigao.

Dakle, Al-Qur’an je po ovom pitanju sušta suprostavljenost: jednom Hram ne postoji do Avrahama (pa mu on navodno temelje podiže, od temelja ga gradi), a zatim se kaže kako on već postoji, a Avraham ga treba samo očistiti i posvetiti? Za koga, za koje istinske vernike? Za mnogobošce? Sve što su oko Ka’be radili mnogobošci (hodočašće, obilaženje, ljubljenje crnog kamena), to je i Muhammed zadržao i sam činio. Da su muslimani po pitanju hadžilučkog ritualno-idolopokloničkog obilaženja oko Ka’be (Hrama) nasledili i preuzeli stare neznabožačke običaje najbolje pokazuje Hišam al-Kalbi, arapski historik s kraja VIII i početka IX stoleća; u 'Knjizi o idolima' on daje i opis žrtvenih običaja preislamskih Arapa: »Neki od njih gradili su sebi kapišta, a drugi su uzimali idola. A onaj koji nije mogao uzeti idola ili sagraditi kapište, postavljao je kamen ispred Svetilišta ili čega drugog što mu se sviđalo, a zatim je obilazio oko njega kao što je obilazio oko Svetilišta.« (147) – I helenski enciklopedista i eklektičar Plutarh navodi slična ophođenja poklonika egipatskog Osiridovog kulta: »Za zimskog solsticija u procesiji nose kravu i s e d a m p u t a kruže oko hrama.« ('O Isidi i Osiridu', 52)

Sve islamske hadžije kada tavafe Ka’bu dužne su posle toga obaviti sa’j. Sa’j je istrčavanje sa Safe na Mervu kao i s Merve na Safu po sedam puta, pri čemu između određenih, naročito obeleženih granica valja lagahno potrčati, odnosno požuriti i poskakivati, tresući ramenima pri toj žurbi (reml činiti).

Da bi zadobili milost kamenih bogova, idola, predislamski Arapi su klali i prinosili žrtveno životinje: kamile, goveda, ovce i koze. Meso od žrtvenih obreda potom se delilo njegovim učesnicima. Ne samo životinje, već i vlastitu decu su žrtvovali, pogotovo ako su imali mnogo muške dece. Svojim ludarno-astralnim bogovima, koje je kasnije Muhammed oživeo i personifikovao u Allahu, žensku decu su žrtveno zakopavali. Hišam iznosi: "Tako su mnogim idolopoklonicima njihovi idoli predstavili lepim ubijanje vlastite dece, da ih /tako/ unište i da im njihovu veru izmene." (177) – U Al-Qur'an-u se po tom pitanju čini blagi iskorak pa se zabranjuje ubijanje vlastite dece iz straha od siromaštva.

Kao što nije znao da je u njegovo vreme Solomonov Hram u Jerusalimu već davno srušen (el-Isra, 1), tako Muhammed nije znao da na Arapskom poluostrvu Avraham nipošto sa Jišmaelom nije mogao sagraditi nekakav hram. Opet osmotrimo šta se u 'Knjizi Postanka' kaže za Avrahamov dolazak u Kanaan iz drevnoga Ura: »Avrahamu je bilo 75 godina kada je otišao iz Harana.« (12:4), prema Kanaanu i Egiptu potom (kad je glad zavladala). Za života u Mesopotamiji i Haranu sa ženom Sarom Avraham, »aramejski lutalica« (‘Ponovljeni Zakon’, 26:5) nije imao dece, pa ni sa Jišmaelom (Ismailom) nije mogao podići Hram. Jišmaela je Avraham dobio od sluškinje i Egipćanke Hagare: »Avrahamu je bilo 86 godina kad mu je Hagara rodila Jišmaela« (‘Postanak’, 16:16) – Posle rođenja Jišmaela u dubokoj starosti, Avrahamu je ponajmanje bilo stalo da se vrati među idolopoklonike Harana i Mesopotamije. Tek je Jakov obnovio rođačke veze sa Haranom (‘Postanak’, 29-31). U Kanaanu Avraham je se inače kretao po rubu naseljene zemlje i pustinje: od Hasora i Šekema na Severu do Beer-šeba na jugu.

Avraham je izvesno svetilište podigao kod palestinskog Betela: »Onde podigne žrtvenik Jehovi i zazva Ime Jehovino.« (‘Postanak’, 12:8) – Kod Betela i patrijarh Jakov podiže Gospodu kameni žrtvenik: »Na mestu gde je Bog s njim govorio Jakov uspravi stub, stub od kamena; na njemu prinese žrtvu (paljenicu od tamjana) i izli ulja.« (‘Postanak’, 35:14, v.: 28:17-18, 31:45 i dalje) – Islamske apologete hoće pokazati da je Jakovljev stub-žrtvenik sakralno-poziciono isto što i crni kamen-meteorit iz Ka’be, što je daleko od istine. Bog je Solarni Stub Univerzuma (koji je u obliku Ognjenog Stuba vodio Izrael u Obećanu zemlju), i sveti ljudi, koji su bili Božiji stubovi, stubovi Istine, su na najpre na kamenu u obliku stuba prinosili čiste žrtve.

Da se jasno videti: Svetilište u Mekki – Masdžidu-l-haram (u sadašnjem obliku je izgrađeno 1570. godine, odnosno 978. godine po muslimanskom kalendaru), u čijem središtu je kultno kubična zdanje, predstavljaju drevno pagansko svetilište, nekoliko puta prerađivano i dorađivano koje sa Avrahamovim imenom i životom nema nikakve generičke veze. Još Diodor sa Sicilije (I stoleće stare ere) u svojoj ‘Historijskoj biblioteci’ (vol. II) prikazuje Hram u Mekki kao mesto sveto za sve Arabljane: »I jedan hram je bio podignut onde, koji je vrlo svet i izuzetno uvažavan od svih Arabljana.«

Iako je oblast Arapskom poluostrva u kome se nalazi Kaba u Arahamovo vreme bila nenaseljena, pa tako Avraham i nikoga odatle nije mogao da pozove na hadžiluk, u Al-Qur’an-u se hoće predstaviti da je tu navodno već bilo žitelja: »Ibrahim reče: "Gospodaru moj, učini ovaj grad sigurnim i sačuvaj mene i sinove moje da se klanjamo kumirima, oni su, gospodaru moj, mnoge ljude na stranputicu naveli. Onaj ko bude mene sledio, moje je vere, a onaj ko bude protiv mene ustajao, pa, ti, uistinu, praštaš i samilostan si. Gospodaru naš, ja sam neke potomke svoje naselio u kotlini u kojoj se ništa ne seje, kod tvoga Časnog hrama, da bi, gospodaru naš, molitvu obavljali; zato učini da srca nekih ljudi čeznu za njima i opskrbi ih raznim plodovima da bi zahvalni bili. Gospodaru naš, ti zacelo znaš šta mi tajimo, a šta na javu iznosimo. Allahu ništa nije skriveno ni na Zemlji ni na nebu. Hvala Allahu, koji mi je u starosti podario Ismaila i Ishaka; gospodar moj, uistinu, uslišava molbe. Gospodaru moj, daj da ja i neki potomci moji obavljamo molitvu; gospodaru naš, ti usliši molbu moju! Gospodaru naš, oprosti meni, i roditeljma mojim, i svim vernicima, na Dan kad se bude polagao račun"!« (14:35-41)

Ako je Avraham, koji je najverovatnije živeo oko 1925. pa do otprilike 1750. godine stare ere, odnosno nekih oko 165 godina, bio otac mnogih naroda (- a to mu i samo ime kaže), time i Arapa, i ako Kanaanci, Sumeri, Amorejci (kojima je i Avraham pripadao), Akađani, Asirci, Haldejci, nisu živeli na Arabijskom poluostrtvu gde je Mekka, to je jasno da je Mekka u Avrahamovo vreme bila nenaseljena, pa niko i nije mogao graditi nikakav hram pre Avrahama, a Avraham ponajmanje u svojoj starosti. U Avrahamovo vreme tek se pojavljuju asirsko i starobabilonsko carstvo.

Patrijarh Avraham ne da nije gradio nikakav hram u Mekki, već uopšte nije ni pohodio Arabiju. Kako to da Biblija ništa ne govori o toj epizodi 'Avramovog' dolaska u (nepostojeću) Mekku? Mnogo toga što se odnosi na Avrahama i Isaka kuransko-predajni miks je preneo na Avrahama i Jišmaela. Pa i onu sumnjivu epizodu sa žrtvovanjem Isaka na brdu Moriji, prebačeno je u priču o žrtvovanju Jišmaela na arabijsku Minu (koja je inače gola, bez drveća koje bi se moglo poseći i sa kojima bi se žrtva mogla potpaliti) da bi se apologirali rituali i običaji preuzeti od pagana: »I mi smo ga obradovali dečakom blage naravi. I kad on odraste toliko da mu poče u poslu pomagati, Ibrahim reče: "O sinko moj, u snu sam vidio da te trebam zaklati, pa šta ti misliš? " – "O oče moj", reče", onako kako ti se naređuje, postupi; videćeš, ako Bog da, da ću sve izdržati".« (37:101-102) – Naravno, ono što je i po Bibliji, starijem od ‘Kurana’ izveštaju Bog tražio od Avrahama, pogrešno je preneseno, ili je Avraham pogrešno razumeo Božiji poziv da mu žrtvuje sina. Bog je svakako tražio da Avraham žrtvuje svoju vezujuću ljubav prema sinu, odnosno da Njega voli iznad svega. Bog ne iskušava za zlo (već izvodi iz zla), pa je besmisleno da traži, makar i u 'kušnji', da neko krvno prinese svoje dete.

Po paganskom običaju, Hram u Mekki je služio i kao azil (‘sigurno mesto’) za razne prestupnike; i dan-danas u islamskim hodočasnicima izbija ubeđenje da će odlaskom u Mekku biti oslobođeni svojih prestupa pred Bogom: »I učinili smo Hram utočištem i sigurnim mestom ljudima. "Neka vam mesto na kojem je stajao Ibrahim bude prostor iza koga ćete namaz obavljati!" – I Ibrahimu i Ismailu smo naredili: "Hram Moj očistite za one koji ga budu obilazili, koji budu tu boravili i koji budu molitvu obavljali." – A kada je Ibrahim zamolio: "Gospodaru moj, učini ovo mesto sigurnim gradom, a snabdi plodovima stanovnike njegove, one koji budu verovali u Allaha i u onaj svet!" – On je rekao: "Onome koji ne bude verovao daću da neko vreme uživa, a onda ću ga prisiliti da uđe u paklenu vatru, a grozno će ona prebivalište biti"!« (2:125-126) – Takvim gledanjem se jasno odbacuje i gazi istinski put koji vodi preporodu i čišćenju greha, put pokore u Hristovom Duhu: priznavanje greha, odricanje od greha, moljenje, kajanje, praštanje, ispravljanje greha, jeste ono što uz pomoć Hristove Otkupiteljske Snage čisti dušu. – »Allah je učinio da Kaba, sveti Hram, bude preporod za ljude, a tako i sveti mesec i kurbani, naročito oni ogrlicama označeni, tako da znate da je Allaha poznato ono što je na nebesima i ono što je na Zemlji, da Allah, zaista, sve zna.« (Al-Maide, 97) Allah, izgleda, jedino ne zna da će sve laži jednom morati biti razotkriveno, jer Božije Svetlo je Pobedonosna Snaga.

Muhammed je inače rođen u Mekki, u rodu Banu Hašim, iz plemena Kurajši(ta) koje je se kasnije velikim delom okrenulo protiv njega; rod Banu Hašim u vremenu Muhammedovog rođenja davao je stražare mnogobožačkog svetilišta Ka’be zvanog Bejtullah ili Masdžidu-l-haram (Sveti Allahov dom). U Mekki je Muhammed restaurirao kult boga Meseca – Alla, uklonio sve isklesane paganske kamene idole (360 njih), a zadržao kao hodočasničkog boga, po ‘uzoru’ na Ibrahima, samo jednog idola, jedan neisklesani kamen (cp.: 21:58), koji je navodno pao sa neba, i koji je predstavljao i glavu boginje-zvezde ‘Afrodite’ – sabejske boginje Al-Uzzah, jedne od tri kćeri, tri zvezdi predislamskog boga Alla (53:19-23) – Hu-Baala. Tu glavu (i zvezdu Danicu koju je ona predstavljala) su inače nazivali ‘habar’ (grec.: chabár) ili (‘haber’ – chabér), što znači ‘velika’.

Arabljanski lunarni bog Allah kod Moabljana se susreće pod imenom Hu-Baal, a kod Sumerjana kao Sin ili Nanne. (U Bizantiji i na srednjovekovnom Zapadu Saracenima su nazivani svi muslimanski narodi, a pre toga to je bio naziv za arabljansko-sinajske plemenske nomade.) Kada je sredinom prošlog stoleća otkriven veliki hram u Mazoru u Palestini, iskopana su dva kipa moabskog boga Hu-Baala, koji je prikazan kao čovek koji sedi na prestolu a na grudima ima mesečev srp. Pronađeni manji kipovi su predstavljale "kćerke" boga Meseca. I arheološka otkrića u Arabiji i Uru pokazuju nekadašnje jako prisustvo lunarnog idolopoklonizma. Starozavetni 'Suci' nam pominju kako je u izraelskom plenjenju arabijskih Midjanaca bilo mnoštvo mesečića (8:26; cp.: 'Isaija', 3:18).

Muslimani smatraju da sa hrišćanima imaju isto boštvo. Razlike u učenju Muhammeda i Isusa Hrista najbolje potvrđuju da to nije tako. Jer bog je savršen, i svagda istu istinu objavljuje, odnosno ne objavljuje protivurečnosti.

Patrijarh German Konstantinopolski, oko 725. g. ne. ukazuje da se »Saraceni u pustinji obraćaju mrtvom kamenu i prizivaju (epíklsin) takozvanu Hobar (Chobár).« ('Pismo Tomi iz Klaudiopola – PG, tom. XC, col. 168 D)

Jovan Damaskin, koji je u islamu video preteču Antihrista, u De haeresibus vrhovnu boginju ('Veneru') arapskih mnogobožaca naziva Habar: »Oni behu idoloslužitelji i klanjahu se jutarnjoj zvezdi i Afroditi /tM heMsphórM ástro kaí t Aphrodít/ koju su na svome jeziku i Habar /Chabár/ nazivali, što znači 'velika'. /.../ A to, što oni nazivaju kamen, jeste glava Afroditina, kojoj se poklanjaju, nazivajući je Habar; na tom kamenu zbog toga se i do sada onome koji tačno posmatra, vidi trag odsečene glave.« (Haer. 100) – Kada su Arapi na Sinaju zarobili Teodula - sina znamenitog monaha Nila Ankirskog (umro 450. g. ne.), malo je falilo pa da ga žrtvuju Veneri.

Niketa Bizantijski u Refutatio Mohamedis govori o arapskom idolu Hubar (Choubár), za koga ukazuje da predstavlja Afroditu (PG, tom. CV, col. 793 B).

U svome delu ‘O upravljanju carstvom’ (De administrando imperio) Konstantin VII Porfirogenit (Porphyrogennetos, 905.-959. g. ne.), sin bizantijskog cara Lava II, piše za kult arapskih pagana koji su uveliko preuzeli i muslimani: »Oni /= Arapi/ se takođe mole zvezdi Afrodite /Aphrodíts ástron/ koju zovu Kubar /Koybár/, i u svojim molbama kliču: "Alla ua Kubar" /Allá oyá Koybár/, odnosno "bože i Afrodita". Jer oni 'boga' zovu Alla /Allá/, 'ua' /oyá/ se koristi kao veznik 'i', a zvezdu zovu 'Kubar' /Koybár/. Zato kažu "Alla ua Kubar".« (1, 14) – Alla, boga mnogobožaca Mekke, Muhammedovi sledbenici su vremenom fotetski preoblikovali u Allah-a, a njihov poklik "Ala ua Kubar", u "Allahu akbar/ekber" – "Bog je (veoma) veliki". Obožavanje Meseca i Zvezde, Alla i Kubar, nikad nije prestalo: njihovi simboli se danas nalaze na mnogim islamskim zastavama i džamijama.

Još dugo posle Muhammeda, mnogobošci su, kako vidimo, iako to islam ne priznaje, imali pristup Ka’bi, i zajedno sa svojim lunarnim bogom Allom obožavali su i astralnu boginju Al-Uzzah, koju su nazivali i 'velika'.

Drugi muslimani su verovali da je (Afroditin) kamen ‘svetilišta’ značajan jer je o njemu Avraham kod žrtvovanja ‘Jišmaela’ o njega vezao svoju kamilu, a trećima je značajan po tome što je se navodno na njemu Avraham polno spojio sa svojom ženom Sarom (Jovan Damaskin: ‘O sto heresa’, pogl. 100) – Inače, obožavanje nebeskog kamenja je u davnini itekako bilo prisutno. Efešani u kojem je bio veliki Artemidin Hram su čak u Pavlovo vreme verovali da je njen kip »pao s neba.« (‘Dela’, 19:35) – Danas se u severozapadnom uglu Ka’be nalazi se taj famozni ‘crni kamen’ (Hadžar el Aswad), koji je po jednoj drugoj arapskoj legendi arhanđeo Džibril (Gabriel) doneo kada je Avraham sa Jišmaelom sahradio Hram. Kamen je najpre bio bele boje, ali je vremenom pocrneo od grehova nepokornih hodočasnika i molitelja koji su ga ljubili.

I Hram u Mekki, i njegov kult, i njegov bog Alla(h), postojali su i pre Muhammeda. (Po kome je Muhammedov otac Abdalla(h) – 'Allahov rob', dobio ime nego po Allahu? I staro arapsko ime Alaudin ukazuje na tu činjenicu) Da ih je Muhammed odbacio, on nikad među Arapima, bez tih ‘stožera’, ne bi mogao da se nametne kao ‘prorok’ i zakonodavac. I sam Muhammed, koji je odbacio Hrista kao Sina Božijeg, ne negira da su i Arapi mnogobošci znali za Allaha, samo odbacuje da on može imati (tri) kćeri: »Oni /pagani/ ALLAHU kćeri pripisuju, hvaljen neka je on, a sebi ono što priželjkuju« (16:57) – Kako Muhamedovi hroničari izveštavaju, on je pokušao pleme čuvara Ka’be – Kurajšije i bogate trgovce Mekke, da zadobije tako što je privremeno i probno, po Sataninom predlogu, priznao kao posrednice do Allaha tri njegove kćeri (Al-Uzza, Al-Lat i Menat, odnosno 'juternjača', 'svod' i 'sudbina'), o čemu i sam 'Kuran' daje određene naznake (53:19-23): »Kada je božiji poslanik video da mu je Pleme okrenulo leđa, nije mogao da gleda kako su odbacili poruku koju im je doneo od boga, pa on poželi da nešto dođe od boga što bi ga pomirilo sa tim plemenom. /.../ Tada bog otkri: "Da li si razmislio o Al-Lat, Al-Uzza i Menat, trećoj /kćeri/"? – Šejtan položi /sledeće/ reči na njegov /= Muhammedov/ jezik, zbog njegove unutarnje borbe i onoga što je želeo da postigne sa tim plemenom: "One su ptice koje visoko uzleću; njihovo posredništvo /pred bogom/ je prihvaćeno i dozvoljeno." – Kada je pleme Kurajšija to čulo, razveseliše se i uzbudiše se zbog načina na koji je on govorio o njihovim bogovima, i slušaše ga, dok muslimani, imajući potpuno poverenje u svog proroka i poruke koje im on donosaše od boga, ne sumnjaše da je pogrešio.« (Al-Tabari, vol. VI, p. 107) – Onaj ko ima masivnu želju da se onome ljudskome dopadne i zadobije ga, on i postaje plen mračnih snaga. Muhammedovo kolebanje i interesno prilagođavanje mnogoboštvu takođe ga jako dobro legitimiše kao lažnog proroka.




Sekte i podsekte muhamedanstva

U 'Rig Vedi' hinduizma, u kome se poštuju na stotine bogova, spisatelj često postavlja pitanje za razmišljanje: »Kojeg boga da častimo žrtvom?« (X, 121) Islam ima jednog boga, ali mnoštvo različitih načina poštovanja tog boga i interpretacija njegove reči. Koji od tih kultova je hrišćanin "dužan" da prizna kao "pravoverni"?! I da li hrišćanin Duha treba uopšte da pomisli da može da prizna bilo kakav kult koji ponajprije ne priznaje Hrista kao Prvorodnog sina Božije, Spasitelja i Gospoda?

Nakon ubistva četvrtog halifa Alije (koga je Muhammed hteo da vidi kao prvog posle njega), islam predvođen halifima (političkim glavešinama) i imamima (verskim glavešinama) počeo je da se cepa na sekte. I sam Muhammedov "pokornički" kult, bez obzira na brojnu veličinu u koju je izrastao, predstavlja islamsko-saracensku sektu, heretički otpad od hrišćanstva. Muhamedanci su se, uopšteno gledano, najpre podelili na sunnite (koji su tradiciju ili sunnu smatrali merodavnom, i koji su odvajali svetovnu i versku vlast) i na šiite (koji su davali prednost nasledničkom sledu, i koji su sjedinjavali obe vlasti u jednu osobu počev od 4. halifa); suniti smatraju da Muhammed nije imenovao svoga naslednika, dok šiiti smatraju, pozivajući se na neke hadise, da je odredio Alija za halifa, vođu (šaykh). Dogovorom islamskih vrhovnika za prvog starešinu je izabran Ebu Bekr (632.-634. g. ne.); nakon Bekrove smrti halifa je postao 'Umar - Omar (634.-644.); treći halifa je bio 'Uthman (644.-656.), a nakon njegovog ubistva u Medini vlast je preuzeo 'Ali, koji je državno sedište prebacio iz Medine u Kufu, i koji je 661. ubijen od strane jednog haridžita, pripadnika odeljene grupe koja je bila protiv nepotizma trećeg halifa. Iz braka sa Fatimom (koja je umrla još za vreme prvog halifa), Muhamedovom kćerkom iz prvog braka sa Katidžom, Ali je izrodio dva sina: Hasana i Huseina. Alijev sin Hasan je bio halifa šest meseci, da bi potom abdicirao i predao svoj halifat Muaviji (Muawiy), Utmanovom nećaku, upravniku Sirije, koji nije priznavao Alijev dolazak na vlast i novoimenovanog Alijevog upravnika Sirije. Muavija je "zakonito", preko svoje komisije (šura) koja je birala poglavara, svoga sina Jazida doveo na vlast. Za svoga halifa, Iračani su pak, izabrali Alijevog mlađeg sina – Huseina. Kada je na poziv Alijeve stranke (ši'ia) Husein sa svojom pratnjom 680. g. krenuo u Kufu da preuzme halifat, njegov karavan je upao u Muavijinu zasedu, i bio izmasakriran. Krvava i nemilosrdna borba za vlast koja je obeležila Muhammedov pustošiteljski život prenela je se i na njegove političke i verske naslednike. – Šiiti, kojih danas ima u većini u Iraku i velikim delom u Iranu, imame stavljaju gotovo u isti rang sa Muhammedom i Allahom, što nailazi na veliko neodobravanje sunita; po većini šiita obožavanje Alije (najsuperiornijeg među Ashabima, Muhammedovim drugovima) je tako i obožavanje Allaha. Ali se među šiitima uzima kao prvi imam, posle koga je došlo još 11 njih; dvanaestog imama (iz IX stoleća) – Mehdija, suniti ne priznaju i ne poznaju.

U VIII stoleću, nakon smrti šestog imama – Džafara al-Sadika, došlo je do raskola među šiitima: podelilili su se na dvanaestaše (koji su posle 12. imama očekivali Allahovu teokratiju na zemlji) i sedmaše, ismailite koji su Allahov halifat očekivali kad se vrati Mehdi.

Ismailiti su se potom podelili na mustafije i misarije (Asasini).

U Siriji nalazimo muhamedansku sektu alavita (alijevaca, assada), koji Isusove božanske atribute pripisuju Aliju, vide u njemu Gospoda. Hrišćanima je Isus Hrist Vrata Života: kod alavita to je Salman Persijanc. Alaviti konzumiraju alkohol i imaju nerafiniranu veru u reinkarnaciju.

Sekta bektašija generira svoju doktrinu od turskog učenjaka Bektaš Velija, a dublje gledano predstavljaju ogranak sekte alavita. Odbacuju sunnet i Muhammedovo poslanstvo. Konzumiraju svinjetinu koja je u islamu zabranjena hrana.

Jazidi (dasini) su malu sinkretičko-muhamedanska sektu u Siriji i Iraku, koju muslimanski ekstremisti smatraju bogohulnom i sa njom se i terorističkim napadima danas obračunavaju. Enički pripadaju Kurdima a odvojili su se od sunita u XII stoleću. Vodeći svetac im je šeik Adij, na čiju grobnicu obavljaju hadž. Obožavaju i Malak Tausa, mnogobožačko solarno božanstvo, anđela-pauna.

Sekta mohaviduna, poznatija kao druzi (ad-Duruz, po imenu "mistika" Muhammed ibn-Ismail ad-Darazi), nastala je odvajanjem od ismaili šiita u XI stoleću. Kada su ih u Egiptu počeli proganjati suniti, iselili su se 1117. g. u Siriju Po njima Allah se manifestuje u određenom halifu, i jedno takvo božansko utelovljenje (maqam) Allaha je fatmadski, šesti halifa Hakim, kome se i mole. Hakimovo božanstvo je još u XI stoleću proglasio Hamza ibn Ali. Kod druza su Hakim i Hamza ono što su kod kod ismailita Ali i Ismail. Danas druza ima ponajviše u Siriji i Libanonu.

Fadli Hurufi je inspirisao nastanak sekte hurufijâ, koja se predstavlja kao Bektaši Tarikat.

U Basri, 1713. g. Muhammeda od Nedžda, Muhammed bin Abdulvehhab (umro 1792. g.) je osnovao je svoju "reformatrsku" sektu, koja je postala poznata kao nedždije ili vehabiti. Kvazipuritanska i fundamentalistička sekta vehabita je u Saudijskoj Arabiji ostvarila najveći oslonac, a borbeno je reprezentuju rigidni talibani.

Mírzá Husayn-'Alí (1817.-1892. g.), nazvan Bahá'u'lláh, koji je nasledio "mučenika" Baba, osnovao ja raskošnu bahajsku sektu, i sebe praktično proglasio "poslednjim prorokom": »Ko god bude polagao pravo na Otkrivenje izravno od Boga, pre isteka punih hiljadu godina, takav je čovek sigurno lažov i varalica.« (Kitab-i-Aqdasa, 37) Pošto je se on pojavio nekih hiljadu godina od poslednjeg imama šiitskog islama - Muhammada al-Mahdija, odredio je da milenijum posle njega ne može da se pojavi istinski prorok Božiji!

Iz učenja indijskog Mongola po imenu Mirza Gulam Ahmed Kadijanij (1835.-1908. g. ne.), koji je proglasio sebe poslednjim Allahovim poslanikom i Mahdijem (svojevrsnim šiitskim Mesijom), nastale su islamsko-mondijalističke sekte ahmedije i kadijanije.

Od šiita, koji nakaradno neguju mučeničke kultove, vidimo da su uglavnom i nastale mnoge podsekte.

Kroz sektu koju je u Punjabi osnovao "guru" Nanak (1469.-1538. h.) – sikizam, pokušano je nakaradno da se usklade islam (pretežno sufizam) sa hinduizmom i bhakti-yogom. Sveta knjiga sika je Adi-Granth.

Treba znati da mnoge sekte na rubu islama (pogotovo one koje veruju u reinkarnaciju), izvorno nemaju nikakve veze s izvornim muhammedanstvom, već su se odorom "islama" zaodenule pred javnost i vlast da bi se nekako zaštitile od verskog progona, dok su suštinski bile bliže hinduizmu i (mističnom) hrišćanstvu.


Krvavo šiitsko samobičevanje desetog dana meseca muharrema u znak žalosti za ubijenim Muhammedovim unukom Huseinom; isto fanatičko sakaćenje i ranjavanje je se dešavalo i u antiknim orgijastičkim misterijama. (Preuzeto sa FaithFreedom.org)

Mnoge islamske sekte su odavno izumrle. To je slučaj sa Kisanijaa sektom nastalom u 60-oj godini posle Hidžre (bega u Medinu 622. g.); tri godine posle nje pojavila je se Muhtarija sekta; Hišamijja sekta je se pojavila u 109-oj godini Hidžre, a Zejdijja sekta u 112-oj godini.

Zašto je islam sekta i zašto je Muhammedovo učenje krivoverje, heresa? Svako ko se poziva na Isusovo ime i ne ustrajava u Isusov Zakon, ko umesto Hrista uzima ulogu Vođe, on jasno upada u ponor sektanstva i zablude. Muhammedove heretičke zablude su brojne, najstrašnija je ona koja Hrista odbacuje kao Spasitelja i Otkupitelja, koja negira Hristovu Žrtvenu smrt na Krstu. Muhammedov Allah nije Bog Ljubavi i Presveti Otac čiji Zakon je Isus objavio. Muhammed odbacuje Hrista kao Boga i Gospoda, kao Božijeg Sina. Muhammed nerazumno odbacuje sveto trojedinstvo Oca, Sina i Duha Svetog – Svesilnog, Silnog i Sve-Silu. On uvodi krvavu kurbansku žrtvu i time gazi svetu, beskrvnu euharistionu žrtvu koju je Gospod obnovio i ustanovio u spomen svoga Stradanja i Pobede nad Tamom. U Muhammedov kult se ne ulazi krštenjem po posvećeničkom ispitivanju već rođenjem u islamskoj porodici ili pod pretnjom oštrice mača.

ŽIVJETI NA MUHAMEDOV NAČIN

Kur'an i Hadisi navode da je vjernicima najbolji primjer Muhamed. Muslimani to i praktikuju tako što nastoje biti što sličniji svom idolu. Koliko je to razmišljanje pogubno i pogrešno najbolje ilustruju dosadašnje činjenice o Muhamedovim nedjelima. Ko bi želio da mu primjer u vjeri bude čovjek koji je ratovao, mučio i ubijao neprijatelje, dovodio ljude u ropstvo, držao robove i prodavao ih za oružje i konje, imao seksualni odnos sa djetetom od 9 godina, silovao i držao seksualne robinje, dopuštao prisilni seks sa zarobljenicama, rekao da je kazna za napuštanje Islama smrt, pljačkao i otimao imovinu itd...

Lista je Muhamedovih nedjela je veoma duga i to se sve nalazi evidentno u Kur'anu i Islamskim vjerskim knjigama Hadisima. Pitanje što bi nepristrasni posmatrač postavio je: "Zašto se sva ta zlodjela nalaze u Islamskim vjerskim knjigama?"

Stvar je u tome da se današnji muslimani brane raznim praznim izgovorima, jer čovjeku ne pada na pamet niti može da vjeruje da je jedan samozvani Božiji poslanik činio takva zlodjela. Ali istina je u tome da je to istinski Islam kakav je Muhamed u potpunosti zagovarao i praktikovao. Taj Islam je prepun nasilja, prisile, prijetnji, fanatizma i terorizma. Muhamed je bio prvi Islamski terorista. Oni muslimani koji ne žele da ratuju i žele mir, takvi se proklinju u Kur'anu i Hadisima. Oni koji ratuju za Islam su bolji od onih miroljubivih. Kur'an navodi:

4. 95. Vjernici koji se ne bore – osim onih koji su za borbu nesposobni – nisu jednaki onima koji se na Allahovu putu bore imecima svojim i životima svojim. One koji se budu borili ulažući imetke svoje i živote svoje Allah će odlikovati čitavim stepenom nad onima koji se ne budu borili, i On svima obećava lijepu nagradu. Allah će borcima, a ne onima koji se ne bore, dati veliku nagradu,

Nije ni čudo tolika pojava terorista i samoubica, jer pravi i istinski Islam se zasniva na nasilju, i oni koji ratuju od Alaha dobijaju nagradu za razliku od onih miroljubivih. Ubicama se obećavaju mnogobrojne djevice u raju.

Muslimani nastoje da Muhamedov džihad objasne ne kao vjersko ratovanje i nasilje, već kao duhovnu borbu. Ovo bi moglo proći da Kur'anski ajet ne daje olakšice onima koji su fizički nesposobni:

4. 95. Vjernici koji se ne bore – osim onih koji su za borbu nesposobni – nisu jednaki onima koji se na Allahovu putu bore imecima svojim i životima svojim...

Znači da se Kur'an jasno odnosi na fizičku borbu, a ne duhovnu. Muhamedovu i njegovom Kur'anu je duhovnost strana riječ. Kur'an uopšte i ne koristi riječ duhovnost. Muhamedovo ponašanje i shvatanje je veoma primitivno i kruto. Vjera o kojoj on uči se svodi na krute norme lišene bilo kakve duhovnosti i slobodnog ispoljavanja.

Zanimljivo je to da Muhamed koji je ubio veliki broj ljudi, ubijanje ne vidi tako strašnim djelom, Muhamed u Kur'anu navodi:

2. 217. Pitaju te o svetom mjesecu, o ratovanju u njemu. Reci: "Ratovanje u njemu je veliki grijeh; ali je nevjerovanjeu Allah i odvraćanje od Njegova puta i časnih mjesta i izgonjenje stanovnika njegovih iz njih još veći kod Allaha. A zlostavljanje je gore od od ubijanja!

Za Muhameda je progon iz njegovog mjesta i nevjerovanje u njegovog Alaha, daleko gore od ubijanja. Zanimljivo je koliko on ima koruptiran osjećaj za pravičnost.

Muhamedovo viđenje raja najbolje svjedoči sledeći Hadis Bukhari:V4B52N73:

"Alahov poslanik je rekao, 'Znajte da je Raj ispod hladovine mačeva.' "

Muhamed je ratnik koji je ubijao ljude, pa kakav dobar primjer takav čovjek može biti? Po Muhamedu i njegovom Alahu, najbolje djelo je umrijeti u borbi protiv nevjernika.



MUHAMEDOVO VIĐENJE RAJA

Muhamed u svom Kur'anu raj vidi kao mjesto fizičkog uživanja, lišenog bilo kakve duhovnosti. Koliko je Muhamedovo viđenje raja primitivno i pogubo svjedoči i sledeći ajeti iz Kur'ana:

52. 24. I obilaziće oko njih mladići njihovi, kao da su oni biser skriveni.

Zanimljivo je to da Muhamedov raj dobro mjesto za pedofile kao što je i on bio.

Muhamedov raj je mjesto gdje će muslimanski vjerski ratnici uživati u mnogobrojnim slugama (robovima) i posebnim djevojkama (hurijama) koje nikada ne stare i nijedan ih muškarac niti džin (bića od vatre) nije dotakao. Postoji i određeni hadis koji poginulim muslimanima obećava 70 djevica (hurija) u raju.

Muhamedov raj je mjesto ugađanja fizičkim čulima. Demonom opsjednuti Muhamed ne shvata da je raj duhovno mjesto, a ne fizičko mjesto prepuno naslađivanja koruptiranih ljudskih čula. Muhamedov raj je identičan njegovom zemaljskom naslađivanju seksom, blagom, robovima, ženama, lijepim jelima.
Muhamedov Alah obećava bašte kroz koje teku rijeke, čiste žene, ugodne i ukrašene divane, rajske djevičanske ljepotice - hurije, debelu hladovinu, mladiće i još mnogo toga vjerski nazadnog i prostog.

Muhamed ne može uopšte da poima duhovnu veličinu raja. Kao i njegovi demoni koji su ga vodili, poznaje i vidi samo materijalno. Muhamed zamišlja da će u raju jesti životinjsko meso. Muhamed je toliko opsjednut da ne shvata da u raju ne može biti ubijanja, posebno ne nedužnih životinja. Ishranu životinjskim mesom svjedoče sledeći Kur'anski ajeti:

26. 21. i mesom ptičijim kakvo budu željeli.
52. 22. i još ćemo ih darovati voćem i mesom kakvo budu željeli

Muhamed zamišlja da će za ubijanja u ime Boga biti nagrađen zajedno sa svojim saborcima, tako što će jesti meso kakvo god budu željeli. Ko zna, pošto kaže da će moći jesti meso kakvo god budu željeli, možda će im Alah dopustiti najzad i svinjetinu.

Muhamedovo viđenje raja je krajnje pogubno jer on raj vidi kao mjesto vječnog uživanja i ugađanja fizičkim čulima. Pogubno je njegovo učenje koje nagrađuje one koji se bore i ubijaju u ime Alaha. Muhamedov raj postoji samo u njegovoj glavi. Logično je da takva vrsta raja ne postoji, jer takvo nešto imamo i na zemlji. Pravi raj je Duhovno Nebo, Nebesko Carstvo. To je mjesto u koje idu prosvjetljene duše, a ne oni koji ubijaju u ime Boga.



ŽRTVOVANJE I ISHRANA ŽIVOTINJAMA

Muhamedov Alah nalaže kontinuitet Starozavjetnog (Židovskog) žrtvovanja životinja. Muhamed kao shvata da istinska vjera nema ništa zajedničko sa satanskim žrtvovanjem i ishranom životinja. Bog je čovjeku namijenio vegetarijansku ishranu:

I doda Bog: "Evo, dajem vam sve bilje što se sjemeni, po svoj zemlji, i sva stabla plodonosna što u sebi nose svoje sjeme: neka vam budu za hranu! A zvijerima na zemlji i pticama u zraku i gmizavcima što puze po zemlji u kojima je dah života - neka je za hranu sve zeleno bilje!" I bi tako.
(Postanak, 1:29-30)

Citat jasno govori da je Bog čovjeku i životinjama namijenio biljnu hranu. Čovjek je dizajniran da jede biljnu hranu. Ali zašto danas onda većina ljudi jede životinjsko meso? Zbog toga što je vremenom se u vjeru uvukao elemenat zla koji je dopustio ubijanja ljudi i životinja, mnogoženstvo, robovlasništvo, ratovanje itd...

Sve ovo je strano istinskom Bogu koji uči o nenasilju i savršenstvu. Bog je sve što je pozitivno i dobro. Ishrana koju je Bog namijenio ljudima ostala je i danas ideal, koji mnogi uspješno ispunjavaju. U klanju životinja nema ništa dobro, niti ima bilo kakve koristi.

Mnoge druge religije nalažu vegetarijanizam, primjer nalazimo među Hindusima i Budistima, iako među i njima ima formalnih vjernika koji se ne pridržavaju ili izvrću istinsko učenje. To je dovoljan jasan primjer da je vegetarijanstvo sastavan dio vjere koji je vremenom potkopan od strane demona i griješnog čovjeka.

Muhamed koji je inspirisan i opsjednut od strane demona, nije učio tome da ubijanje životinja nema ništa sa Bogom, kao što to uči istinsko kršćanstvo, budizam, judeizam, hinudizam... Muhamedov Alah ne samo što odobrava klanje i ubijanje životinja radi ishrane, već nalaže i obredno žrtvovanje životinja. Šta tome ima biti čudno kada Muhamedov Alah odobrava i ubijanje, silovanje, ropstvo, pljačku, mučenje...

Muhamedov demon Alah (isti onaj zlotvor koji je glumio Boga u Bibliji, dozvoljavajući i potstičući svakakva zla), traži žrtvovanje i ubijanje životinja jer je Muhamedu "mnogo dobro" dao:

108 - Mnogo dobro
108:0 U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog
108:1 Mi smo ti, uistinu, mnogo dobro dali,
108:2 zato se Gospodaru svome moli i kurban kolji,
108:3 onaj koji tebe mrzi sigurno će on bez pomena ostati.

Muhamedov Alah traži zauzvrat da se kolju životinje, nakon što je Muhamedu mnogo dobra dao kroz pljačku, ubijanja i silovanja. Kakav je to Bog koji traži da se kolju životinje i istovremeno se predstavlja milostivim i samilosnim? To sigurno nije Bog već demon željan krvi i destrukcije.

Koliko Muhamed primitivno shvata vjeru dovoljno svjedoči i ajet koji govori da će moći u raju jesti meso kakvo god žele:

26. 21. i mesom ptičijim kakvo budu željeli.
52. 22. i još ćemo ih darovati voćem i mesom kakvo budu željeli

Žrtvovanje životinja nema nikakve povezanosti sa istinskom duhovnošću. Umjesto da Muhamed uči o žrtvovanju ljudskih loših osobina, on misli da će udovoljiti Boga tako što će zaklati nedužnu životinju.



ŽENE U ISLAMU

Kur'an daje muškarcima veća prava nego ženama:

2. 228. ...muževi imaju prednost pred njima za jedan stepen...

Sledeći ajet govori da jedan muški glas vrijedi kao dva ženska:

2. 282. I navedite dva svjedoka, dva muškarca vaša, a ako nema dvojice muškaraca, onda jednog muškarca i dvije žene, koje prihvatate kao svjedoke; ako jedna od njih dvije zaboravi, neka je druga podsjeti.

Muslimani se pravdaju da je to zbog mogućnosti da žena zaboravi, tako da je druga može podsjetiti. Ovo je vrlo plitak izgovor. Pa zar i muškarac ne može podjednako da zaboravi? Vrlo je jasno da se žena ovdje smatra manje vrijednom. U sledećem ajetu Alah traži od žena da ostanu u kućama:

33. 33. U kućama svojim boravite i ljepotu svoju, kao u davno pagansko doba, ne pokazujte

Vrhunac nepoštovanja ženskih prava je sledeći ajet koji dozvoljava udaranje žena:

4. 34. ...A onih čijih se neposlušnosti pribojavate, vi posavjetujte, pa ih i udarite;...

Šta drugo očekivati od Muhameda i njegovog lažnog boga? Muhamedu kao osnivaču Islama, pojam ženskih prava i ravnopravnosti polova je stran pojam. To nije ni čudo kada se zna da je Muhamed odobravao mnogoženstvo (do 4 žene plus konkubine i robinje, dok je on lično imao preko desetak žena i seksualnih konkubina u svom haremu), silovanje zarobljenih žena i prisilni seks sa robinjama. Sledeći ajet jasno ilustrije Muhamedovu koruptiranu svijest koja vidi žene samo kao seksualni predmet i plijen iz pljačke:

4. 3. ...onda se ženite sa onim ženama koje su vam dopuštene, sa po dvije, sa po tri i sa po četiri...

Muhamedov Alah dozvoljava seks sa zarobljenim ženama:

4. 24. i udate žene, osim onih koje zarobite;
33. 50. O Vjerovjesniče, Mi smo ti dozvolili da budu žene tvoje one kojima si dao vjenčane darove njihove, i one u vlasti tvojoj koje ti je Allah dao iz plijena...

Hadis Muslim vol. 2, #3371 dozvoljava seks sa zarobljenim ženama. Vrlo je jasno na osnovu ovoga da Muhamedovo primitivno shvatanje žene, ne može se ni u kojem slučaju pripisati istinkom Bogu.



MUHAMEDOVA VJERA

Muhamedova vjera se temelji na unaprijed utvrđenom načinu molitve, obrednom klanju životinja, krutih propisa i vjerskog fanatizma. Sam Kur'an je djelo jednog navodno nepismenog trgovca, robovlasnika i ratnika, Muhameda koji je navodno primio Kur'an kao Božiju objavu preko anđela Gabrijela. Kur'an je vrlo prosta knjiga, bez ikakve suštine, konteksta i izgleda kao da su rečenice izmješane bez ikakvog reda i povezanosti. Kur'an je upečatljiv po tome što se dosta identičnih ili vrlo sličnih ajeta neprekidno ponavlja. Muhamed kao da nije imao šta da piše pa je ponavljao sve iznova jedno te isto. Vrlo je neumjesno reći da ovakvo nešto može biti direktna objava savršenog Boga. Islam koji se bazira prvenstveno na Kur'anu, prepun je prijetnji i ucjena, straha, kojima se nastoje ljudi silom ubijediti da vjeruju u Alaha, navodnog Boga. Nije potrebno školovanje i proučavanje Islama da bi se shvatilo da Kur'an ne dolazi od Boga. Dovoljno je pročitati tu knjigu prepunu mržnje, ubijanja, prijetnji prema svim drugim vjerama.

Kur'an je Muhamedu poslužio kao sredstvo kojim je došao do vlasti i moći. Muhamed je Kur'an objavljivao godinama, u zavisnosti od situacije i događaja. Tako da neki miroljubivi dijelovi Kur'ana dolaze u trenutku Muhamedove slabosti i očekivanja da ga podrže Židovii i Kršćani. Kada ga Kršćani i posebno Židovi nisu podržali u njegovom navodnom Božijem poslanstvu, Muhamed se je odlučio na ubijanje, mržnju i proklinjanje svih koji neće da ga podržaju u njegovom putu nasilnog vjerskog fanatizma.

Muhamedovo carstvo i vjera je sa ovog svijeta. Vjera prepuna nasilja, prijetnji, zabrana, krutih pravila i ograničenja. Muhamedova vjera reflektuje njegovu narav i koruptirani moral. Iako se u Kur'anu na početku svake sure navodi da je Alah milostiv i samilostan, od te navodne samilosti nema ništa jer Alah podržava ratovanje i ubijanje u cilju nasilnog širenja vjere. Muhamed nije shvatao vjeru na duhovnoj već na materijalnoj razini. Pojam duhovnost se ne nalazi u njegovom Kur'anu. Muhamed vjeru vidi kao mehanizam pun krutih pravila i ograničenja. Za njega se najviši stepen vjere ispoljava fanatizmom i umirenjam u borbi sa neprijateljima Islama. Islam je došao ratovanjem, a da je Muhamed izgubio rat, danas ne bi bilo ni Islama. Jer Islam kao vjera može opstati samo u glavama vjerskih terorista i prisilnim svrstavanjem u vjeru po samom rođenju i odrastanju, iz koje je zabranjeno izaći i kazna je smrt.

Bukhari:V4B52N260: "Poslanik je rekao, 'Ako musliman napusti svoju vjeru, ubijte ga.' "

Muhamed je lično ubio nekoliko ljudi koji su napustili Islam. Znači, Islam nije moguće napustiti i prestati vjerovati onako kako je od rođenja servirano, niti je moguće preći u drugu vjeru. Još jedan hadis koji traži smrtnu kaznu za napuštanje vjere:

Muslim 623, Poslanik je rekao: "Nije dozvoljeno uzeti život drugog Muslimana osim u tri sledeća slučaja: oženjeni preljubnik, život za život (ako je osoba Musliman), i ako napusti Islam."

U mnogobrojnim zemljama sa većinskim deklarisanim Islamskim stanovništvom, smrtna kazna za napuštanje Islama ili prelazak u drugu vjeru, uredno se sprovodi i u današnje vrijeme.

Muhamedova vjera ne dopušta da se dovede u pitanje. Laž i obmana se najčešće mora temeljiti na prisili, da je ne bi slučajno neko doveo u pitanje. Oni koji Islam dovode u pitanje ili kritikuju, dolaze u smrtnu opasnost. Smrtna kazna važi samo za muškarce, dok žene dobijaju doživotni zatvor. Ako se žena pokaje, (vreati u Islam) biva joj oprošteno. Muškarac koji je rođen kao musliman, kazna je smrt ako napusti Islam (čak i ako se pokaje). Njegovo pokajanje može prihvatiti Alah, ali na ovom svijetu mora biti kažnjen. Ako nemusliman prihvati Islam, i onda ga napusti, kazna mu je smrt, osim ako se pokaje (vrati u Islam).

Vrlo je jasno iz svega ovoga da Muhamedova vjera može opstati jedino prisilom. Nasilnim putem je nastala, nasilnim putem se održava. Muhamed i njegovi sljedbenici ne razumiju da je vjera lična stvar svakog pojedinca, te da Bogu ne trebaju roboti već slobodna bića.

Jedan od najpoznatijih i najpotresnijih primjera u skorije vrijeme je osuda Britanskog državljanina Salman Rushidia na smrtnu kaznu (iako je nemusliman), jer se je usudio napisati satiričan roman o Muhamedu i Islamu. Ajatolah Homeini, državnik Islamske države Iran, poziva sve muslimane svijeta na izvršenje smrtne kazne nad nemuslimanom koji se je usudio kritikovati Islam:

"Obavještavam ponosne Muslimane svijeta da su autor knjige 'The Satanic Verses', koja je protiv Islama, Proroka i Kur'ana, i svi uključeni u izdavanje koji su svjesni njenog sadržaja, osuđeni na smrt."
Ayatollah Ruhollah Khomeini
FATWA izdana Februara, 1989
protiv Salman Rushdie

Nažalost ni muslimani nisu jedini u svojim nastojanjima da svaki upit, kritiku ili satiru nastoje da uguše i ako je moguće čak i kazne. Današnji navodni Kršćani i Židovi isto tako nastoje da svaki upit, kritiku ili satiru nastoje da sankcionišu. A to je naravno protivnom učenju Isusa Hrista. Navodni Kršćani svoje netolerantno ponašanje ne zasnivaju na Isusovom učenju, za razliku od muslimana koji sankcionisanje i gušenje svake kritike, upita, satire i napuštanja vjere, zasnivaju na učenju svog proroka Muhameda.

Smrtna kazna se izvlači iz Kur'ana i Hadisa. Kur'an nije specifičan o vidu kažnjavanja na ovom svijetu, ali zato Hadisi jesu. Određeni Kur'anski citati koji govore o sankcionisanju napuštanja Islama:

3. 85. 87-88. A onaj koji želi neku drugu vjeru osim islama, neće mu biti primljena, i on će na onom svijetu nastradati. Kazna im je – prokletstvo od Allaha i meleka i svih ljudi, nad svima njima, - vječno će pod njim ostati i patnja im se neće olakšati niti će im se vremena dati;

Da li ovakvo isključivo i nazadno shvatanje može imati ikakve veze sa savršenim Bogom, kreatorom Univerzuma? Muhamed je nastojao prijetnjama i ucjenama da na silu zadrži ljude u Islamu. Nisu samo ucjene i prijetnje ono čime se je Muhamed služio. Muhamedov Kur'an je poznat po praznim obećanjima koja najčešće uključuju materijalna uživanjima u nekakvom raju na drugom svijetu. Muhamedova vjera se ne temelji na duhovnosti već na krutim šablonima, ucjeni i prisili. Muhamedu je duhovnost stran pojam i čitava njegova vjera se temelji na agresivnom širenju i prisilnoj Islamizaciji.

Muhamedov Alah nikada ne može biti istinski Bog, jer je prepun ljudskih emocija i ishitrenih odluka. Muhamedov Alah voli da prijeti i ucjenjuje, da proklinje i zastrašuje, ali voli i da obećava bogat plijen iz pljački, djevičanske ljepotice u raju i mladiće, bašte kroz koje teku rijeke... Vrlo je jasno da na osnovu ovih prijetnji i praznih obećanja, ne stoji istinski Bog, već Muhamed i njegov Alah (demon) koji ga je opsjednuo i inspirisao da pokrene religiju koja ljude odvodi dalje od istinskog Boga. Zanimljivo je to da je i sam Muhamed u početku tvrdio da je žrtva demonske opsjednutosti. Tek kada ga je njegova supruga (koja mu je mogla po starosti biti majka) ubijedila da to nije demonska opsjednutost već objava od navodnog Boga, Muhamed je promijenio mišljenje.

Vrlo je jasno da Muhamedova vjera nema mnogo zajedničko sa vjerom kakvu je propovijedao Isus. Muhamed je uzeo par Biblijskih priča i izvrnuo ih kako njemu i njegovom Alahu odgovara, kako bi što više ljudi odvelo od duhovnosti i istinske vjere. Mnogi muslimani ne mogu da shvate da ispoljavanje vjere nije ubijanje nevjernika (nemuslimana), već ljubav, nenasilje i saosjećanje sa svima, čak i sa svojim neprijateljima. Muhamed ne vjeruje niti dopušta vjersku slobodu. Njegova vjera je zagospodarila sa više od milijardu prisilnih vjernika. To je i cilj Islama, da svi budemo muslimani i da Islam dominira svijetom. Od vjere i duhovnosti nema ni traga, sve se svodi na moć, dominaciju i širenjenje vjere prisilnim putem. Oni koji silom ne primaju Islam, njih se nastoji pridobiti enormnim porezima namijenjem jedino nemuslimanima.

ZAKLJUČAK

Opet ću reći da ovaj tekst ne pišem radi širenja mržnje, iako mnogi muslimani će tako shvatiti jer Islam ne trpi kritiku. Htio sam da se sa što više detalja kritički osvrnem prema Islamu i njegovom osnivaču Muhamedu. Služim se slobodnim pravom da kritikujem ono što smatram negativnim. Mnogo ljudi se svakodnevno obmanom odvlače u Islam. Ljudi idu linijom manjeg otpora i postaju žrtve obmane koja od njih pravi instant vjernike. Vjera se ne svodi na ritualno klanje životinja i klanjanje pet puta dnevno, niti se svodi na borbu i ubijanje onih koji vjeruju drugačije. Istinska vjera se temelji na ljubavi, nenasilju i saosjećanju sa svim ljudima, bez obzira kojoj vjeri žele da pripadaju. Ne želim da kritikujem i napadam muslimane, već želim da se kritički osvrnem i osvijetlim razne negativnosti i nelogičnosti u Islamu. Ja znam da Islam ne dopušta preispitivanje, ali iz ljubavi prema istini, moram obznaniti i javno istaći negativnu stranu te vjere. Negativna strana velikim dijelom potiskuje onu dobru stranu koja služi samo za obmanu i laž. Obmana ne trpi kritiku niti preispitivanje. Nisu samo muslimani oni koji se obmanjuju, već i mnogi današnji navodni kršćani koji se u mnogo čemu udaljili od Isusovog učenja. Svi oni koji enormnom agresivno odgovaraju na kritiku, dovoljno govore i pokazuju da se nalaze u zabludi, koja se ne smije preispitivati.

Nije prvi put da demoni nastoje da glume Boga i da se vjerom kontraproduktivno koriste. U ime Isusa koji je nalagao da se ne čini nasilje i da se vole čak i neprijatelji, ubijeno je zaista mnogo ljudi. O tome bi trebalo napisati jedan sasvim novi tekst. Ovom prilikom to spominjem samo da bi naznačio da se svaka vjera može zloupotrijebiti, čak i ona koja propovijeda nenasilje i saosjećanje sa svim bićima.
Muhamedovo učenje se ne mora zloupotrebljavati, jer njegovo pogubno učenje otvoreno širi smrt i nasilje, primitivna shvatanja i prisiljavanje. To je razlika između Isusovog i Muhamedovog učenja. Zbog toga i kritikujem Muhamedovu vjeru, a ne muslimane. Isusovo učenje ne treba kritikovati. Treba kritikovati one koji ga zloupotrebljavaju.

Muhamedov slučaj je klasičan slučaj čovjeka koji je prodao dušu demonu radi kratkotranog zemaljskog zadovoljstva. Problem je u tome što Muhamedova vjera nastoji da sve ostale drži u takvom istom smrtonosnom paktu. Zbog toga ne dopušta preispitivanje, kritiku i napuštanje vjere. Istinska vjera se temelji na slobodi, a ne prisili. Oni obmanuti Muhamedovim učenjem će naći objašnjenje i opravdanje za sva zlodjela svog idola. Pametnome i nepristrasnom ipak dovoljno da shvati.

napisao zagor

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se